Gde je Srbija u novoj evropskoj jednačini

U Evropskoj uniji opet je na zamahu dobila stara priča o njenom preustrojstvu u dve brzine. Na „prvom koloseku” bilo bi čvrsto jezgro, stare članice, poput Nemačke, Francuske, Italije, zemalja Beneluksa, koje bi produbljivale međusobno ujedinjenje u ekonomiji, odbrani, zaštiti spoljnih granica i suzbijanju terorizma i ilegalne imigracije. Na drugom, „perifernom”, nalazile bi se, recimo, Mađarska i Poljska, i sve ostale članice. Razmišlja se, kako se prenosi iz Brisela, i o mogućem privremenom statusu za države koje ispune uslove za prijem u članstvo EU pre nego što se vidi da li je moguće novo proširenje Unije, što bi za koju godinu mogla biti Srbija.

Ta ideja o različitim brzinama integracije za narednih desetak godina trebalo bi, kako se očekuje, da bude zvanično predstavljena u Rimu, 25. marta, na proslavi 60 godina od potpisivanja Rimskih sporazuma 1957. godine, kada su osnovane Evropska ekonomska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju i udareni temelji današnje EU. Posle nedavnog samita evropskih lidera na Malti, nemačka kancelarka Angela Merkel rekla je da je Evropa različitih brzina moguća.

A kako bi se eventualna odluka o koncentričnim krugovima, kojom bi Unija pokušala da nađe izlaz iz sadašnje krize, odrazila na Srbiju? Pogotovu kada i šef srpske diplomatije Ivica Dačić sa skupa zapadnobalkanske šestorke u Skoplju otvoreno primećuje da EU sve ređe pominje proširenje kao svoju važnu politiku.

Stvaranjem „periferne EU”, put Srbije do članstva mogao bi, smatraju jedni, da bude ubrzan, mada ne u „prvu ligu”, dok drugi ocenjuju da bi takva budućnost za zemlju bila neprihvatljiva.

Politički analitičar Dragomir Anđelković misli da sama činjenica da se o tome priča, čak i kada se ne bi desilo da odluke sada budu usvojene – treba da bude pouka za Srbiju da ne treba više da se ponaša evrofanatično, kao da nema drugu perspektivu osim da bude unutar EU, „jer je pitanje šta će dobiti od nje”.

„Ako bi se Srbija eventualno našla u tom drugom krugu, to bi značilo prevaru, jer se sa Srbijom već dugo pregovara i izvlače razni ustupci pričama da ćemo postati punopravna evropska članica. U tom slučaju pokazalo bi se da nas je neko od starta varao”, kaže on.

Povodom činjenice da se o „privremenom statusu” razmišlja za period od desetak godina, Anđelković kaže da se, kad se u Srbiji priča o EU, misli o fondovima. „Ako sve to ne treba da dobijemo, a s druge strane nam nameću svoj ideološki okvir, onda je to jedna vrsta okupacije pod velom evrointegracije. Onda smo od starta varani, da bi od nas izvukli ustupke i na neki način nas potpuno okupirali, a mi, zapravo, nismo ušli u proces pravih evrointegracija”, misli on.

Slobodan Zečević, iz Instituta za evropske studije, ocenjuje, međutim, da eventualna odluka o Evropi u dve brzine ne bi usporila našu evrointegraciju. „Mi smo tek na putu pristupanja i ne verujem da to može na bilo koji način da se odrazi na nas u ovoj fazi. Najverovatnije ćemo biti integrisani u EU ako ona bude opstala”, kaže on, dodajući i da bismo po ulasku u EU, u slučaju prihvatanja nove vizije, verovatno bili u daljem krugu država manjeg stepena integracije”.

Zečević podseća i da su sadašnji predvodnici priče o reformi EU, pored Merkelove, Fransoa Oland, španski i italijanski premijer, i da ideja postoji dugo, da su je gurali Britanci, a sada je, evo, zaživela posle „bregzita”. On ipak naglašava: „Sve zavisi od izbora u Francuskoj, Nemačkoj i Holandiji. Ukoliko bi Marin le Pen došla na vlast u Francuskoj, sve bi to moglo da se promeni”.

Sličnog stava je i Neven Cvetićanin, iz Instituta društvenih nauka. „Idu izbori u Francuskoj i Nemačkoj, i od rezultata u tim zemljama zavisiće samo ustrojstvo „čvrstog jezgra”. Međutim, šta god da se desi, potpuno je realno očekivati Evropu kao kombinaciju koncentričnih prstenova”, smatra on. Kaže, pak, da će nešto konkretnije o tome moći da se kaže od jeseni, kad se sagleda ko je na tim izborima pobedio.

U ovom momentu evropska jednačina, prema njegovoj oceni, u stvari ima nekoliko nepoznatih: prva su rezultati izbora u Francuskoj, Nemačkoj i Holandiji, druga je odnos nove američke administracije prema EU a treća – ponašanje dve velike globalne sile, Rusije i Kine. Konačno rešenje svih tih nepoznatih nazreće se u drugoj polovini ove godine, kad bi se moglo oceniti da li sve ovo što je strategija može biti sprovedeno ili ne, ili će to ići na globalne dogovore, o čemu postoje pokazatelji.

Za Srbiju, koja bi se, dakle, našla u „privremenom statusu”, to bi značilo boravak u prostoru koji ne bi imao eksplicitno članstvo, već neku vrstu ekonomskih, pa i političkih veza.