Utorak, 29.11.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Vukovi Srbi, svi i svuda

Svi veliki slavisti od kojih je Vuk u prvoj polovini 19. veka učio polazili su od ideje da su svi štokavci govornici srpskog jezika
Илустрација Јозеф Крихубер

Tekstom „Srbi svi u svuda”, objavljenom u Kovčežiću 1849. godine Vuk zapravo nije rekao ništa novo ni ništa drugačije u odnosu na sve što je mislio i pisao od Pismenice srpskog jezika iz 1814. nadalje. Samo je – vođen sjajnim osećajem za jezik, a danas bismo rekli i za marketing – više nego atraktivnim naslovom privukao posebnu pažnju tadašnjih jezikoslovaca, kao što je ova zvučna konstrukcija o Srbima, nalik savremenome političkom sloganu, privlačnom i danas. Mnogi su ovaj naslov tumačili, neki su ga u susedstvu čak i karikirali, a da sâm tekst nikada nisu ni pročitali. Šta je Vuk hteo reći trima rečima koje počinju strujnim glasom [s]?

Sada već kao filolog od evropskog formata, hteo je reći kako smatra da su svi Srbi štokavci, i da su svi štokavci Srbi. U srpski jezički korpus Vuk, dakle, nije računao čakavce i kajkavce. Pošao je, očigledno, od lingvističkog kriterijuma – da se granice među narodima zapravo poklapaju sa granicama među jezicima, odbacujući istovremeno verski kriterijum kao relevantan za ovu podelu. Već 1814. Vuk je u Pismenici, prvoj gramatici srpskog narodnog jezika, zato i pisao o „Srbljima grečeskoga, muhamedanskoga i rimokatoličeskog vjeroispovjedanja”, tj. o Srbima pravoslavcima, Srbima muslimanima i Srbima katolicima. Samo četiri godine kasnije, teorijsko-metodološka postavka je ista, ali je imenovanje delimično izmenjeno, pa Vuk u Srpskom rječniku (1818) piše o „Srbljima grčkoga i turskoga zakona”. Kriterijum koji je pripadnike triju različitih vera objedinjavao bio je štokavsko narečje, tj. srpski jezik, po Vuku.

I ne samo po Vuku. Vođen inspirativnim Humboltovim idejama, čitav evropski romantizam polazio je od ideje da se čitava duhovna i materijalna kultura jednog naroda ostvaruju u jeziku, tj. da je jezik najznačajnija odlika naroda i njegovo najosobenije ispoljavanje, kao i od ideje da jedan narod po pravilu govori jednim jezikom. Svi veliki slavisti od kojih je Vuk u prvoj polovini 19. veka učio polazili su od ideje da su svi štokavci govornici srpskog jezika, a u toj ideji posebno ga je učvrstio direktni učitelj, proslavljeni slovenački filolog Jernej Kopitar. Kasnije će isti kriterijum pri diferenciranju jezika i naroda na Balkanu primeniti i uticajni Franjo Miklošič, Pavel Jozef Šafarik i mnogi drugi strani čuveni slavisti.

I ne samo strani. Veliki broj Vukovih sledbenika, ali i njegovih neistomišljenika, verovao je da su svi štokavci Srbi. Bilo je i onih koji su, napuštajući čvrst kriterijum egzistencije triju narečja, proširivali srpski jezički prostor i van štokavskih terena, čak i terena budućeg srpskohrvatskog jezika, ali su takvi intelektualci bili izuzeci. Tako je, na primer, za srpsku kulturu znamenite 1847. godine na konkursu za srpsku gramatiku u organizaciji Matice srpske, najstarije srpske naučne, prosvetne i kulturne institucije, pobedio književnik, naučnik, publicista i političar Jovan Subotić, a u rukopisu njegove Srpske gramatike pisalo je da srpskim jezikom u širem smislu govore – Srbi, Hrvati i Slovenci! Zanimljivo je da je recenzent ove gramatike, koji je od njoj napisao veoma pohvalnu recenziju, bio niko drugi do P. J. Šafarik.

No, vratimo se Vuku, i njegovome tekstu. Iako u njemu, kako smo rekli, nije bilo ničega novog u odnosu na opis srpskog jezika koji nalazimo u Pismenici srpskog jezika (1814), Srpskom rječniku (1818) i u drugim Vukovim radovima, veoma je bitno rad „Srbi svi i svuda” smestiti i u kontekst događaja koji su sledili neposredno posle objavljivanja. Naime, ovde mislimo na čuveni Bečki književni dogovor, postignut 1850. godine na neformalnom skupu srpskih i hrvatskih intelektualaca, među kojima je bio i Slovenac Franjo Miklošič. Sa srpske strane učesnici su bili Vuk Karadžić i Đuro Daničić, a sa hrvatske Ivan Mažuranić, Dimitrija Demeter, Ivan Kukuljević, Vinko Pacel i Stjepan Pejaković.

Učesnici ovoga skupa nisu bili delegati bilo koje nacionalne institucije, a na sastanku su potpisali dokument koji je u serbokroatistici i srbistici različito tumačen do danas, budući da je ključni zaključak bio kako „jedan narod treba jednu književnost da ima”, a da tu „književnost” (tj. kulturu u današnjem značenju) i njen „književni jezik” (tj. standardni jezik u današnjem značenju) valja zasnovati na „južnom narečju”. Koji je to narod, tj. kako se on naziva, čija je to književnost i čije je južno narečje pitanja su na koja se u potpisanom dokumentu ne odgovara, i verovatno je svaki od učesnika imao svoje odgovore na ova pitanja. U kontekstu Vukovog rada objavljenog neposredno pre sastanka u Beču, mislimo da se mogu naslutiti Vukovi odgovori na navedena pitanja, iako su na njih baš u Vukovo ime mnogi odgovarali suprotno od onog što u tekstu „Srbi svi i svuda” piše. Posebno od stvaranja Jugoslavije do danas. Uostalom, sâm Vuk u vreme o kojem pišemo hvalio je, pišući o zagrebačkoj jezičkoj praksi, samo jezik iliraca Dimitrija Demetera i Stanka Vraza, „koji nijesu rođeni Srbi, pa srpski tako pišu, da im među našijem spisateljima nije lasno jednake naći”.

Dalji razvoj misli u humanističkim i društvenim naukama u drugoj polovini 19. i naročito u 20. veku uticali su da se kriterijum za razgraničenje naroda i nacija izmeni: mesto lingvističkog pobedio je konfesionalni, pa danas govorimo o Srbima tj. pravoslavcima, Hrvatima tj. katolicima i Bošnjacima tj. muslimanima. To je u vreme romantizma bilo nezamislivo, a mnogi tadašnji štokavci ne bi se mogli čudom načuditi kako smo ih danas nacionalno „klasifikovali”. Setimo se, na primer, samo najvećeg tumača dubrovačke književnosti, Milana Rešetara, koji se u 20. veku izjašnjavao kao Srbin katolik.

U vreme u kojem smo svedoci nastajanja novih nacija i novih političkih jezika iz srpskog etničkog i jezičkog korpusa – što su procesi za koje se ne sme tvrditi niti da su zaustavljeni niti da su završeni – valja se vratiti velikim danima kada je srpska nacija stvarana i analizirati kriterijume na kojima je taj proces izvršen. Vukov rad „Srbi svi i svuda” u tom smislu može biti više nego podsticajan.

* profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Komentari82
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

serbian secret cod *
Jedan srbski velikan Vuk Stefanovic Karadzic kada je srbski jezik u pitanju da je mogao da sanja koje zlo ce pociniti latinica po srbski jezik i srbsku naciju on bi sve svoje spise pocepao i nikad ih nebi objavio.Nezaboravimo Vuk je srbe u srbiji odredio i nazivao srbijanci kao maticu srbskog naroda koji je ne samo od divljih srbskih plemena djosa kroz komunizam potpuno urusen nego i jezicno kroz nasilno naturanje latinice nacionalno izgubljen.
Деда Ђоле
Поздрав аутору овога чланка и коментаторима, посебно онима који се не осећају Србима. Ова размена мишљења и аргумената помаже нам да боље спознамо свој идентитет, који је кроз историју био често нападан и кривотворен.
Dragan Banjanin
Dodao bih nešto vrlo važno što mnogi ne znaju. Čak mislim da hrvatska istorija to namerno prešućuje jer se ne uklapa u Historiju u Hrvata. Može se naći na internetu o Barskoj nadbiskupiji. Osnovana je 1.089. godine posle raskola i velike šizme tj. definitivne podele na pravoslavne i katolike. Godine 1.054. se Rimska patrijaršija do tada jedine hrišćanske crkve odvojila i proglasila sebe sabornom (katolikus) crkvom. Do nedavno je papa imao titulu Patrijarha Zapada. Barska nadbiskupija je pod svojom jurisdikcijom imala zemlje: Serbiu, Zahumlje, Travuniju, Dubrovnik, Zetu, Dalmaciju (Split), Bosniu. Titula Barskog nadbiskupa je bila Primas Serbski. U to vreme je bila potreba za takvom institucijom jer su Srbi bili značajan narod i po brojnosti i po vojničkoj snazi, a podele još nisu bile toliko značajne i duboke. Podsećam vas da je Stefan Prvovenčani primio kraljevske insignije od Rimskog Pape. Barska nadbiskupija i danas postoji i nadležna je samo za Šiptare katolike u CG. Nema višeSrba.
Splićo
Čista laž. Splitska nadbiskupija nije nikada bila podložna barskoj nadbiskupiji. Zapravo, bilo je obrnuto. Uz to, splitski nadbiskup je sve do 1828. nosio naslov Primasa Dalmacije i čitave Hrvatske.
kasper
@MilosNS: naravno iz sela Rvati kraj (H) Raške podno Kopaonika.
Prikaži još odgovora
Хајдук Солин
Други део: Председник Хајдука од 1913. године био је Будислав Грга Анђелиновић, који је иначе 5. децембра 1918. угушио побуну хрватских војника на Тргу бана Јосипа Јелачића, те је касније интензивно сарађивао са четницима током ратних година. Такође је занимљиво да је Хајдук првих година играо у црвено-плаво-белим дресовима али је то Аустро-угарска забранила, па су прешли на беле дресове, а шаховница је накнадно додата са настанком НДХ.
Хајдук Солин
Први део: На данашњи дан основан је Фудбалски клуб Хајдук Сплит. Клуб је основан у Сплиту 13. фебруара 1911. године. Добио је име у част српских хајдука и ускока. Да напоменемо да Хрвати нису имали хајдуке, а да су хајдуци по Далмацији и Истри били Јанковић Стојан, Сењанин Иво, Смиљанић Илија, Иво Голотрб, Комнен Барјактар и др. Хајдук су основали Фабијан и Лука Калитерна, Луцијан Стела, Вјекослав Иванишевић, Иван Шакић. Пре Другог светског рата све Калитерне су се сматрале Србима. Луцијан има презиме италијанског порекла, али је био Србин католик, док су Шакићи и Иванишевићи пре Другог светског рата били Срби, неки католици, неки православци, али националност им је била српска. Што се тиче браће Калитерне имамо необориве доказе њиховог порекла и осећања што је најбитње у књигама Аустро-угарске где пише да су оба брата затварани због србофилије и ширење великосрпске пропаганде током рата.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.