Udar Londona na novinare i uzbunjivače

U digitalno doba, preplavljeno lažnim vestima, među kojima je sve teže prepoznati istinitu informaciju, čini se da činjenice konstantno gube na vrednosti. Stoga tačno i fer izveštavanje nikada nije bilo potrebnije. Umesto toga, reklo bi se da za novinarstvo, prvenstveno britansko i njihove buduće uzbunjivače – ledeno doba tek dolazi.

Ostrvljane samo što je šokirala vest o novom zakonu o masovnom nadzoru koji je, kako ga je Edvard Snouden opisao, najekstremniji u istoriji zapadne demokratije. Tek što su se pravnici potrudili da omoguće britanskim službama da prate internet aktivnosti svih građana, ma koliko obični bili, novi metak ispaliće, sve su prilike – pravo u novinarsko srce. 

Komisija, za koju kažu da je nezavisno telo stvoreno da reformiše zakone o državnim tajnama, objavila je dokument kojim predlaže načine kojim će više zaštititi zvanične podatke. Ovi pravnici su, dakle, došli na ideju da će podatke koji su u digitalnom dobu ranjivi zaštititi tako što će krivično goniti svakoga ko je objavio obaveštajnu ili spoljnopolitičku činjenicu zasnovanu na curenju informacija.

To zapravo znači da bi reporteri i oni koji su im dostavili informacije ubuduće mogli u zatvoru provesti 14 godina žigosani kao špijuni, sve i da je ono što su objavili u javnom interesu ili da ne nanosi nikakvu štetu.

O predlogu pravne komisije koja se bavi zakonskim reformama pisao je „Gardijan” nakon što je, uz druge medijske organizacije, ovim povodom bio pozvan na konsultacije. Britanski list informisao je javnost da su „konsultacije” bile kratke i neformalne i da su služile više da ukažu da su svi, od medija do nevladinih organizacija, informisani o koracima koji slede, a koji će, smatra list, doprineti da novinari rade u sve intenzivnijoj neprijateljskoj klimi.

Štaviše, stiče se utisak da mere samo služe da uvere javnost da će dva puta razmisliti svako ko namerava da izigrava Snoudena ili hrabrog novinara koji jedva čeka da objavi informacije koje su procurile.

Dakle, da je pravni ekspertski tim došao na ovu ideju pre nekoliko godina protiv, recimo, Alana Rasbridžera, „Gardijanovog” glavnog urednika u vreme objavljivanja Snoudenovih fajlova dokumenta, protiv njega bi bila podignuta optužnica, a vlada ne bi propustila da ga nazove državnim neprijateljem.

Istina, mediji koji su se pojavili na konsultacijama s pravnom komisijom navode da ih je država uveravala da ovi alati nikada neće biti upotrebljeni na represivan način, pa ih je to nagnalo da podsete čitaoce da je vlada zatražila da se stručnjaci pozabave zaštitom državnih podataka baš 2015. godine. Dakle, u vreme kada je zahvaljujući Snoudenu britanska štampa objavila materijal o državnim tehnikama nadzora i hakerskim upadima.

Tada nije bilo osnova da se krivično gone britanski novinari. Za curenje informacija nije bio odgovoran britanski državljanin niti su tada mediji mogli biti optuženi za špijunažu, prikupljanje i širenje informacija. Ono što su objavili jeste bilo neprijatno, ali se u tadašnjim okolnostima ne bi moglo dokazati da je bilo i štetno.

Pre tri godine smo zahvaljujući Snoudenu saznali da smo osnovano strahovali da je internet pod prismotrom i da nas nadziru stvarajući tajnu dokumentaciju naših života. Dve godine kasnije taj sveobuhvatni nadzor ugrađuju u britanski pravni sistem.

Dok vladine agencije grabe zakonsko pravo da hakuju milione računara, telefona i tableta za masovno i nasumično prikupljanje podataka o svima u Velikoj Britaniji – za šta službama često neće biti potreban ni nalog – pravni eksperti će se pobrinuti da iza rešetaka završe oni koji istupe kada veruju da je u javnom interesu da odaju državne tajne.

Pitanje je da li bi Snouden bio jednako ohrabren da je znao da će posle njegovog istupa u javnost – umesto da parlament preispita program masovnog nadziranja – vlada proširiti opseg špijuniranja daleko izvan okvira koje je izložio. Da će posle skandala koji ga je oterao u egzil sveopšti nadzor biti ugrađen u sistem, dok istovremeno, zahvaljujući njegovoj hrabrosti, državne komisije popunjavaju rupe u zakonu koje su tada otkrivene i drakonski kazne medije koji misle da je njihova dužnost da objave činjenice od sveopšteg značaja.