Radost življenja i voljenja

Berlin – Odavno se nije dogodila takva unisonost u odlukama zvaničnog i nezavisnih festivalskih žirija kao što je to bio slučaj sada na 67. Berlinalu.

Tokom subote obelodanjeno je prvo da je mađarski film „Na telu i duši“ scenaristkinje i rediteljke Ildiko Enjedi osvojio nagradu devetočlanog Međunarodnog žirija kritičara – Fipresci, u čijem je radu učestvovala i potpisnica ovih redova. Zatim je stigla objava da je nagrađen i od strane petočlanog Ekumenskog žirija, da bi kruna svega bila i objava odluke zvaničnog, sedmočlanog berlinskog žirija, na čelu sa holandskim rediteljem Polom Verhovenom. I glavni žiri razmišljao je potpuno istovetno. Rezultat toga je nagrada „Zlatni medved“ za najbolji film 67. Berlinala koji je Enjedijevoj bio uručen na svečanosti u Berlinale palastu.

Čime je ovaj produkcijski omanji mađarski film nagnao 21 osobu na istovetno razmišljanje u procenama njegovih vrednosti i na istovetnu odluku – ovo je pobednik?

Pre svega, reč je o savremenoj priči o bolu i lepoti života i ljubavi. O idiosinkrazijskoj ljubavnoj priči punoj lirike i humora, potpuno oslobođenoj od društvenih konvencija. O filmu koji impresionira suptilnošću i elokventnošću i koji uključuje gledaoca u radost življenja i voljenja, tako retke pojave i u životu i na filmskom platnu.

Ovaj fini, humoran mađarski film za distribuciju u Srbiji još unapred je otkupila distributerska kuća Megakom film (MCF), sa namerom da ga sačuva za otvaranje Palićkog festivala. Ukoliko bi čelnika ove kuće Igora Stankovića gledaoci malo „pritisli“, možda bi moglo da se izaranžira sledeće – da se „Na telu i duši“ ipak prikaže i na 45. Festu koji samo što nije počeo. Recimo, kao film iznenađenja. To bi bio pun pogodak. I za distributera i za Fest, o radoznaloj publici da i ne govorimo.

Na sreću, Festova publika će biti u prilici da gleda dobitnika nagrade „Srebrni medved“ za najbolju režiju, crnohumorni film „Druga strana nade“ kultnog finskog autora Akija Kaurismakija. I ovaj film pripada onoj povećoj grupi najboljih filmova glavnog takmičarskog programa 67. Berlinala o kojima je pisano na stranicama „Politike“. Baš kao i poljski „Pokot“ („Trag zveri“) Anješke Holand kojoj je u Berlinu pripala nagrada „Srebrni medved – Alfred Bauer“ za igrani film koji otvara nove perspektive ili čileanski „Fantastična žena“ Sebastijana Lilia koji je osvojio „Srebrnog medveda“ za najbolji scenario, specijalnu nagradu Ekumenskog žirija i „Tedi“ nagradu.

Ovogodišnje izdanje Berlinskog festivala ostaće zapamćeno po iznenađujuće kvalitetnom glavnom programu (višegodišnje kritike na račun Ditera Koslika izgleda su urodile plodom), po veoma uspešnom nastupu srpskog filma „Rekvijem za gospođu J“ Bojana Vuletića u paralelnom programu (van konkurencije) „Panorama – Specijal“, po koproducentskoj nagradi koju je za svoj projekat u nastanku „Izgubljena zemlja“ („Lost Country“) osvojio reditelj Vladimir Perišić...

Među čak 399 filmova (!), koliko ih je ove godine bilo prikazano na festivalu, veliki broj potpisale su žene reditelji. Recimo, od filmova u „Panorami“ čak četrdeset posto bilo je sa ženskim autorskim potpisima. Slično je bilo i u „Forumu”.

Konstantno proširenje preambicioznog Berlinala dovelo je i do uvođenja nove programske celine posvećene premijerama najnovijih blokbasterskih televizijskih serija i televizijskih filmova. Uvedena je i „Nedelja kritike“. Program „Kulinarski film“ odavno je postao tradicionalan. Drugim rečima, za sve i svakog se ovde našlo mesto. I za bliskoistočne migrante kojima je kao „izbegličko prijateljski“ festival Berlinale i ove godine obezbedio pristup gledanju filmova uz posebnu akreditaciju...

Berlin je i inače jedan od najznačajnijih, ako ne i najznačajniji kulturni centar Evrope, pa mu je takav i filmski festival. Značajan.

Berlinski domaćini su osim filmskih održali i bezbednosnu lekciju. Na Potsdamer placu gde je centralno festivalsko sedište, ali i na svim drugim festivalskim lokacijama širom višemilionskog grada, svega po koji policajac u uniformi. Nema, kao u Kanu, patrola dugih cevi i detektora metala i pretresanja torbi pri ulasku u svaku od festivalskih dvorana. Maksimalna bezbednost, uz maksimalnu diskreciju. I otuda taj divni osećaj potpune slobode kretanja i na festivalu i van njega. I po tome ću zapamtiti 67. Berlinale.