Ponedeljak, 02.08.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
POZORIŠNA KRITIKA

Na liniji grube simbolike

Predstava „Don Žuan”, tekst Žan-Batist Poklen Molijer, režija Gorčin Stojanović, Jugoslovensko dramsko pozorište
Сергеј Трифуновић у представи „Дон Жуан” (Фото: Д. Жарковић)

Molijerov „Don Žuan” (1665), neprihvaćen u svom vremenu, sasvim je apartno delo u opusu ovog velikog francuskog klasiciste, zbog čega su se teoretičari pozorišta posebno opsežno bavili njegovim značenjima. Jan Kot je zapisao da je „Don Žuan” pun zagonetki, od prve do poslednje scene je dvoznačan. U njemu se javljaju duhovi i razgovaraju kipovi, na metafizički plodnom prostoru između neba i pakla. Ta posebna gustina njegovog idejnog tkanja, pregršt značenja ispod osnovne pripovesti o drskom zavodništvu, nosi jake filozofske potencijale. Njih je, između ostalih, iskoristio Kami, tumačeći donžuanstvo u kontekstu egzistencijalističkih rasprava („Mit o Sizifu”). Zbog te stilsko-značenjske slojevitosti, vešte ispletenosti komičnog i tragičnog, filozofski inspirativnog uključivanja natprirodnih elemenata, ovaj Molijerov komad traži naročito spretan, slojevit i suptilan scenski jezik koji bi odgovarajuće izrazio njegovu opojnu složenost.

Predstavu reditelja Gorčina Stojanovića i ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta nažalost ne karakteriše potrebna delikatnost. Ona je, naprotiv, gruba i jednoznačna, u celini joj fali duha, suptilnosti i doslednosti u igri glumaca. Vojin Ćetković u ulozi Don Žuana nema potrebno razgranatu zavodljivost, vickastu teatralnost. Njegovo donžuanstvo je daleko od ubedljivog, nedostaje mu veličanstvenije lakoće igre, pobedničkog prkosa, ali i bazičnog životnog elana, zbog čega ne možemo da poverujemo u uspehe njegovih osvajačkih pohoda.

Sergej Trifunović je u lik Zganarela utisnuo lični šarm i razigranost, pa je zato scenski uverljiviji. Trifunovićev nastup sadrži mrvice autoironične teatralnosti branioca društvenog poretka, religije i pobožnosti, koje njegov gospodar bezobzirno ismeva.

Anđelika Simić kao Dona Elvira igra suvo, fali joj više životne uverljivosti, kao i Don Luju Vojislava Brajovića koji je u ulozi Don Žuanovog oca takođe mogao da bude motivisaniji. Don Karlos (Marko Baćović) i Don Alonso (Dubravko Jovanović) na scenu stupaju previše napadno, u hiperstilizovanom kostimu, na koturnama, krešteći i bečeći se zaista bez mere, posebno don Alonso (kostimografija Lana Cvijanović). Goran Daničić kao Pjero je doneo korektnije teatralizovan prikaz ruralne neotesanosti, kao i Milica Janevski (Šarlota) i Jovana Gavrilović (Maturina) koje su živo predstavile neizbrušenu ženstvenost lokalnih seljanki.

Reditelj je pokušao da druge slojeve značenja Molijerovog teksta, onostrano, metafizičko, predstavi učestalim dolaskom personifikovanog Vremena (Sonja Vukićević). Nažalost taj pokušaj je estetski bezuspešan zbog svoje grube bukvalnosti, prizemne simbolike. Na primer, kada Zganarel pomene ideju priviđenja, Vukićevićeva ilustrativno stiže, muva se tu onda kao neka utvara, upadljivo praćena zvukom kucanja časovnika. Iracionalno i metafizičko moraju biti nežnije izraženi, ovakvo grubo bukvalizovanje ih banalizuje, brutalno seče njihov smisao u korenu. Ti časovnici će na kraju preplaviti scenu i fizički i zvučno, zatrpavajući je banalnom simbolikom.

Na postojanoj liniji grubo očigledne simbolike je i scenografija (Gorčin Stojanović). Na pozornici su postavljena ogledala, bazen, opalo lišće itd. Ovaj dizajn je atraktivan po sebi, ali u celini predstave nije funkcionalan zbog njene preovlađujuće nepromišljenosti, izlivenosti jednoznačnih, površnih rešenja. To je slučaj i sa finalom, stupanjem na scenu ultrateatralne pevajuće pojave Katarine Jovanović (Pakao) u ogromnoj haljini čija će se podloga kasnije zapaliti. Objašnjenje za estetski neuspeh njene pojave je slično kao u slučajevima uključivanja Vremena i izbora dizajna scene. Teatralnost i simbolika su smislene onda kada za njih postoji odgovarajuća osnova samosvesne igre, začudne višeznačnosti, autoironije. Na takvom tlu ih je moguće gajiti. U odsustvu toga, što je ovde slučaj, simboličke mogućnosti scenskih znakova se ne ostvaruju, već postaju esencija kiča.

Komentari4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Jovan Ljubenović
Svaka čast Ana! Napokon da neko ima hrabrosti da napiše pravu kritiku a ne hvalospeve za koješta. Još jednom svaka čast na profesionalnosti i hrabrosti!!!
Marko Pantovic
Bravo! Da nema Ane, pozorisna kritika ne bi ovde postojala. Svaka cast na tacnosti i hrabrosti.
Jelena
Au...
Sasa Trajkovic
Delo je danas mozda i vise aktuelno mada u svetu umetnosti nepostoji anahrono vreme i uopste vreme je samo privid kao i scena, kostim... interesantna podela uloga , nadam se da cemo i mi u unutrasnjosti imati prilike da uzivamo u magiji pozorista ili da nas makar zavede Don Z.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.