O aforizmima – šta prećutkuju kritičari

Ovogodišnje nadmetanje za knjigu godine i nagradu „Meša Selimović” povod je za ovaj kratki osvrt koji može biti shvaćen i kao još jedan uzaludni apel.

Evo o čemu je reč. U trci za knjigu godine, 29. po redu, desilo se nešto zaista neočekivano. Jedan od 55 članova Velikog žirija dao je svoj glas zbirci aforizama! Na taj glas naši aforističari su čekali skoro tri decenije! Istina, u propozicijama takmičenja stoji da u obzir dolaze svi žanrovi, ali u praksi nije bilo tako. Kritičari su se rukovodili svojim pravilima, a jedno od njih glasi: Kritičar se izlaže riziku da ispadne neozbiljan u očima književne javnosti ako u svoj izbor uvrsti knjigu aforizama, ma koliko ona bila kvalitetna.

Naši kritičari čitaju romane, priče, pesme, drame, eseje, književne kritike, putopise, ali strogo paze da im u ruke ne dođe neka knjiga aforizama. Jer se ne zna kakav poguban uticaj na njih i njihov stil može imati čitanje aforizama.

Nekada su dežurni cenzori gurali aforizam na marginu, a sada taj posao, s mnogo više uspeha, obavljaju književni kritičari. Od onih koji su aforističare napadali, pokazalo se, gori su oni koji aforizam danas potpuno ignorišu. Duh zabrane je živ, samo je promenio svoj pojavni oblik. Nastanio se u glavama onih koji u privatnim razgovorima veoma često aforističara tapšu po ramenu, ali se jako trude da o tome ne ostave pisani trag. Jer, nikad se ne zna.

Čime su aforističari zaslužili ovako bahat odnos domaće književne kritike?

Šta je to što aforizmu nedostaje da bi stekao status relevantne književne forme? Možda mu je mana to što je par ekselans umetnost reči; što je jednostavan a višeznačan, sažet a sveobuhvatan; što je misaono precizan, jezički izbrušen i stilski raznovrstan; što s malo reči kazuje mnogo; što je roman koji se čita u jednom dahu? Ili mu je možda greh to što prevazilazi književnu sferu i seže u razne druge oblasti? Aforizam je već decenijama u vakuumu kritičarske pažnje, na pola puta između straha i nerazumevanja. I danas se ozbiljno postavlja pitanje na koje bi neko ko sebe smatra kompetentnim trebalo da odgovori. Naime, smatra li se aforizam književnom formom? Ako se smatra, zbog čega se ignoriše? Ako se ne smatra, zbog čega se to javno ne kaže?

Ali da ne bi ispalo da kritičare samo kritikujem, reći ću i sledeće. I oni mnogo vole da pišu i veoma cene to što napišu. Skoro u svakom književnom kritičaru čuči više ili manje ostvareni pisac koji će se kad-tad pojaviti, a dok se to ne desi, baviće se teorijom. I očekivaće, s pravom, da se njegova teorijska dela tretiraju s istom, ako ne i većom pažnjom, nego dela takozvane lepe književnosti. Iz prošlogodišnje književne produkcije izdvojili su i za nagradu predložili 22 knjige izašle iz pera književnih kritičara, književnih teoretičara i istoričara književnosti! Aforizme ne čitaju, ali zato pažljivo evidentiraju i glasovima bogato nagrađuju svaku ili gotovo svaka knjigu svojih kolega.

Nije teško zamisliti kakve bi reakcije književne javnosti bile da žiri u tri decenije žiriranja nije pomenuo nijedan roman. Ili zbirku pesama. Nema cumnje, to bi bio kulturni skandal. A ovako kako je sada, to je u redu.

Stav da je aforizam već sam po sebi problematičan i sumnjiv žanr zaista je površan i neodrživ.

Srpski aforizam polako ali sigurno krči sebi put do svetskih antologija. Domaća književna kritika očigledno ne želi da ga na tom putu prati, a na kritičarima je da kažu zašto.