Militarizacija Arapa

Zbivanja na Bliskom istoku nagoveštavaju nove moguće neočekivane promene na planu bezbednosti i odbrane: u toku je militarizacija regiona čije nabavke oružja čine gotovo trećinu svetske trgovine.

Suočene sa ozbiljnim izazovima u susedstvu – od starih kao što je Izrael do novijih kao što je Iran – neke arapske države, prvi put, vojno intervenišu u regionalnim konfliktima. Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati aktivno učestvuju u kampanji u Jemenu, dok su nearapski Iran i Turska vojno umešani u sukobe po Iraku i Siriji boreći se za prevagu u regionu.

Opštoj nestabilnosti doprinosi i rastući uticaj nedržavnih, teško kontrolisanih faktora, raznih pokreta, grupa ili milicija koje su – uz podršku svojih patrona – negde jače od država: šiitske grupe po Iraku, Huti u Jemenu, Hezbolah u Libanu…

Konačno, velike promene na međunarodnoj sceni direktno utiču na odbrambene kalkulacije po regionu čiji se notorni haos pretvorio u prave ratove.

Arapi odgovor na izazove traže u – oružju. Prošle godine u regionu je održano 18 vojnih manevara u kojima su učestvovali i moćni globalni patroni, od Amerike do Rusije. Vežbe su otkrile nove prioritete, usmerene na nekonvencionalne pretnje kao što su terorizam, elektronsko ratovanje ili gradska gerila, ali uvek nose i skrivene poruke rivalima.

Sve otvorenija neprijateljstva i antagonizmi stoje i iza gotovo nezabeleženog ubrzanja količine oružja koje Bliski istok kupuje, uprkos padu cene nafte. Prema podacima švedskog instituta SIPRI,

tokom dva četvorogodišnja perioda koje analizira švedski institut SIPRI – od 2007. do 2016. – uvoz oružja na Bliski istok porastao je za 86 odsto, a regionalne kupovine čine čak 29 odsto procenata globalne trgovine oružjem.

Saudijska Arabija, koja ima četvrte najveće troškove naoružanja na svetu, u ovom periodu je nabavke (mahom američkog oružja) povećala za 212, a Katar za čak 245 procenata.

Egipat je pokrenuo ambiciozni program osavremenjivanja svojih oružanih snaga. Potpisani su ugovori o nabavkama savremenih sistema, poput nabavki francuskih „mistrala”, nemačkih podmornica, vojnih satelita. Sa Moskvom je krajem 2014. potpisan preliminarni ugovor o nabavci naoružanja vrednog 3,5 milijardi dolara.

Sve učestalije vojne vežbe i sve više novca za kupovine oružja ukazuju na ono što pojedini analitičari zovu „militarizacijom diplomatije”. Ovo se posebno odnosi na Saudijsku Arabiju i druge zemlje Zaliva umešane u direktnu vojnu intervenciju u Jemenu, a angažovane su i po Siriji i Iraku u borbi protiv Islamske države. Egipat i Emirati pružaju vojnu podršku libijskoj armiji u obračunu sa islamistima.

Ideja o „arapskom NATO”, „zajedničkim arapskim snagama” koju je Egipat lansirao na samitu Arapske lige 2015, sklonjena je u arhiv jer se došlo do zaključka da arapske zemlje – i zbog sopstvenih sukoba – nisu u stanju da se same suprotstave rastućim bezbednosnim izazovima i novim balansima moći po regionu.

Krahu ideje „fleksibilne” vojne koalicije, prevashodno usmerene na borbu protiv džihadista, nesumnjivo su doprinele međuarapske tenzije, posebno sadašnja egipatsko-saudijska. Zajednički arapski front teško se uspostavlja na nivoima diplomatije Arapske lige, kako bi onda na konkretnom terenu vojne saradnje?

Prestrojavanja i militarizacija Arapa umnogome su uzrokovani strahom od Irana otkako je Teheran 2014. potpisao nuklerani sporazum sa svetskim silama, počeo da se oslobađa sankcija i potvrdio ambicije regionalne sile. Izraelski ministar odbrane Moše Jalon je početkom prošle godine tvrdio da imaju podatke da sunitske arapske zemlje pokreću sopstvene programe za proizvodnju nuklearnog oružja.

Arapi su istovremeno uvereni da je bivša američka administracija bila suviše naklonjena šiitima i da je zahladnela strateška partnerstva kakva je imala sa Saudijskom Arabijom ili Egiptom.

Takva atmosfera uticala je da pojedine arapske zemlje pojačaju agresivnost svojih politika, uzimajući „stvar u svoje ruke”. Neizvesnost da će Vašington nastaviti da bude garant njihove bezbednosti – pojačana sada izolacionizmom Donalda Trampa – utiče da arapske zemlje pored američkih vojnih baza počnu da otvaraju prostor i drugima: Turska ima bazu u Kataru, Britanci u Bahreinu, Francuzi u Emiratima. NATO će u Kuvajtu dobiti svoj prvi regionalni štab van Evrope.

Deo prostora popunila je Rusija, koja nije bila ozbiljni akter bliskoistočnih zbivanja još od vremena proterivanja sovjetskih vojnih savetnika iz Egipta 1972. Ruska vojna intervencija u Siriji krajem 2015. dramatično je promenila odnose moći i Moskvi obezbedila rastući uticaj ne samo u Damasku, već na širokom potezu od Alžira preko Tripolija do Kaira. Time je potvrđen trend da region u vojnoj saradnji više ne želi da se fokusira samo na jednu silu – Amerikance.

Bezbednost Bliskog istoka, ako takav termin uopšte može da se koristi, na najnižem nivou je poslednjih decenija. Gotovo jedinstven odgovor na izazove je nova militarizacija.