Seoba – muzej sećanja

Vršac – Pre sedam decenija, Makedonci su počeli da se doseljavaju u Srbiju, uglavnom u Vojvodinu, južni Banat, u organizaciji tadašnje države. Iako su napuštali siromašna rodna mesta u potrazi za boljim životom, ipak, ih je mučila neizvesnost kako će ih u novim krajevima prihvatiti i kakve će uslove za život zateći.

Prvi doseljenici u vršačkom kraju stigli su u vinogradarsku Guduricu, potom u Veliko Središte, a u plandištanskoj opštini u: Veliku Gredu, Hajdučicu, Stari Lec, Dužine... u tim mestima je do oktobarskih dana 1944. godine živela poveća nemačka nacionalna zajednica.

Iz Makedonije su poneli ono što su od predaka nasledili: vrednoću i štedljivost, karakterističnu uglavnom za ljude koji imaju posebno brižan odnos prema teško zarađenom novcu. Naravno i jezik, običaje, način života i navike, kojima su Makedonci i danas posvećeni. Ljubav prema rodnom kraju prenose na potomke, treće i četvrte generacije. U vršački kraj je za nekoliko poslednjih meseci 1946. godine stiglo oko 1.080 migranata iz najjužnije republike tadašnje države.

– Mojim sunarodnicima nije bilo lako, jer je trebalo da se uklope u novi ambijent i prihvate mnoge novine, uglavnom nepoznate i neočekivane. Ipak, zahvaljujući pomenutim osobinama, vrednoći, štedljivosti i poštenju, starosedeoci su ih lepo dočekali, nije bilo nikakvih nesporazuma. Doseljenicima koji su kasnije dolazili bilo je lakše, a među njima sam i ja, stigao sam 1966. godine po konkursu za nastavnika u Velikom Središtu, objavljenom u „Politici”. Neki, međutim, promene nisu mogli da prihvate, pa su se vratili u zavičaj – priča nam Stevan Srbinovski, profesor ruskog jezika, predsednik Udruženja makedonske nacionalne zajednice „Vardar”, pravi posvećenik ovoj zajednici u vršačkom kraju.

U „Beleškama o najnovijim naseljenicima iz Makedonije u sedam sela vršačkog dela Banata” („Matica srpska”, 1958), dr Branislav Rusić je zapisao: „Mnogi naseljenici iz Makedonije su došli u svojoj narodnoj nošnji (osobito stariji ženski svet). I danas se još mogu videti Porečanke i Porečani u Plandištu u delovima svoje nošnje. U Hajdučici je starije Slavištanke nisu napustile. Potpuno su je napustili samo deca i omladina”. Opisujući ponašanje doseljenih iz čak osamnaest predela tadašnje jugoslovenske Republike Makedonije, autor kaže da se „od njih samo Prespanci viđaju po seoskim krčmama. Najbolje se osećaju Meglenski Vlasi u Gudurici i Prespanci s arbanske strane u Plandištu. Za njima dolaze Slavištani. Oni u Hajdučici dobro rade i privređuju, a kuće bolje održavaju od Makedonaca u obližnjim selima. Porečanci u Plandištu su i dalje ostali skromni. Navikli su se na vazduh, a voda im prija. Kažu da su mnoge utrine uzorane pa nemaju pašnjake za stoku. Poljani ohridski u Starom Lecu su se teže navikli na novu sredinu. Mnogo im smeta ravnica i prašnjav vazduh. Osećaju nedostatak šuma i voća iz rodnog kraja. Žene se osobito žale na slabe susedske odnose u selu. Devojke čeznu za manastirskim i crkvenim saborima i za veseljima o tim svečanostima i drugim praznicima koje su imali u starom kraju”.

Profesor Srbinovski je sa saradnicima prikupio lična dokumenta tadašnjih migranata, njihove fotografije u nacionalnim nošnjama, razne službene beleške preratnih i posleratnih vlasti, tekstove o velikoj posleratnoj seobi, dokumenta o pomoći u imovini koju su od države u novom kraju primili..., sve to sredio i izložio u malom muzeju sećanja na seobu svog naroda u „Vardaru”, koje uživa finansijsku podršku raznih nivoa države Srbije, a povremeno pomoć stiže i od države predaka.

– Od države organizovano doseljavanje je trajalo do 1953. godine, ali je i nastavljeno u manjem obimu. O svemu imam dokumentaciju, imena i prezimena, mesta i kraja odakle su ljudi stigli... Recimo, u susedno selo Mali Žam, naseljeno uglavnom rumunskim življem, sedamdesetih i osamdesetih godina je stiglo jedanaest snajki. Prvu nevestu je doveo meštanin koji je vojni rok služio u Makedoniji, a posle su se nizali brakovi. Meštani ih hvale da su dobre domaćice, vredne povrtarke i dobre majke. Potomci migranata su ugledni građani Vršca i Srbije, dobri majstori, inženjeri, voćari, vinogradari, profesori, kamenoresci, trgovci, pekari, poslastičari... Neki su ovde kolonizirani još u Kraljevini Jugoslaviji. Nažalost, mladi ne znaju makedonski jezik, pa povremeno organizujemo kurseve za učenje našeg jezika, a kulturne i folklorne aktivnosti u KUD „Vinogradi” su redovne – kaže Stevan Srbinovski, predsednik „Vardara” u Vršcu, i naglašava da je ovo udruženje u stalnom kontaktu sa prijateljima i rođacima u Makedoniji, organizuju ekskurzije u stari zavičaj, „jer mi imamo dve majke”.