Recept za Rusiju

U Americi je u toku jedno ozbiljno preispitivanje – više u javnosti nego u zvaničnoj politici – odnosa sa Rusijom, koji su na najnižem stupnju od kraja Hladnog rata. Preispituju se suštinski razlozi za takvo stanje, sa stanovišta američkih interesa i globalnog poretka.

U političko-medijskoj sferi istovremeno dominira zaplet oko kontakata ljudi iz Trampovog okruženja, tokom kampanje i potom, sa Moskvom, a naročito sa ruskim ambasadorom u Vašingtonu Sergejem Kisljakom, iskusnim diplomatom koji je u Vašingtonu još od 2008 (a ambasador u SAD bio je i u završnim godinama Sovjetskog Saveza, od 1985. do 1989, a zatim prvi ruski ambasador u NATO)…

Iz zasad misterioznih razloga, dva veoma važna Trampova čoveka, savetnik za nacionalnu bezbednost general Majkl Flin i javni tužilac (ministar pravde) Džef Sešns, propustili su da te kontakte pomenu, čak i u odgovorima na direktna pitanja o tome tokom procesa overe njihovih imenovanja u Senatu.

Flin je zbog toga morao da demisionira, dok je Sešn još pod unakrsnom vatrom kongresmena i medija, ali je Tramp rešio da ga „ne da”. Sešn je međutim morao da sebe izuzme iz onoga što mu je u opisu posla: nadzora nad Ef-Bi-Aj istragom upravo o „ruskim vezama”.

Sve to stvara sliku haotičnog funkcionisanja Trampove Bele kuće, na šta najviše ukazuju sami Amerikanci, među kojima oni najkritičniji upozoravaju na rapidnu eroziju institucija sistema, dok drugi smatraju da je zbrka rezultat sukoba novog predsednika i takozvane duboke države – anonimnih moćnika iz obaveštajnih struktura, spoljnopolitičkog establišmenta i vojno-industrijskog kompleksa.

Već samo pominjanje „duboke države” – pojma koji se dosad odnosio samo na režime problematične legitimacije, kao što su Turska i Egipat – ukazuje da se Amerika već promenila i da će ubuduće teško moći da se predstavlja kao svetionik i misionar demokratije, što su svojevremeno – još 2008 – dalekovido predvideli Kinezi, opaskom da „učitelji imaju probleme”.

Šta će iznedriti istraga ruskih kontakata ne zna se, ali su oni povod za sumnje u Trampa, koji je po stupanju na dužnost kritikovao i omalovažavao gotovo sve američke saveznike, od NATO i EU do Australije – dok sa druge strane ništa kritičko nije tvitovao (njegov omiljeni metod komunikacije i političkih proklamacija) na račun Putina i Moskve.

Sve to je za rezultat imalo porast skepse u mogućnost obećane „velike pogodbe” Trampa sa Putinom, odnosno Amerike sa Rusijom, dok je istovremeno primetan i pad entuzijazma u tom pogledu prema Trampu i sa ruske strane. Pogotovo od kako je najavio da će od Kongresa zatražiti da se ionako enormni budžet Pentagona od skoro 600 milijardi dolara, uveća za dodatnih 50.

S obzirom na to da je Rusija, sa Putinom, čijim je liderskim manirima Tramp nesumnjivo impresioniran, poslednjih godina odvažnim potezima (Ukrajina, Krim, Sirija) uspela da se nametne kao nezaobilazni faktor na svetskoj sceni – i s obzirom na preovlađujuće uverenje da se dosadašnji poredak sa Amerikom kao hegemonom raspada – na dnevnom redu je dilema kako će izgledati novi poredak i kakvi u njemu treba da budu američko-ruski odnosi.

Glavna debata o tome se međutim ne vodi u Beloj kući ili u Stejt departmentu, nego u američkim „trustovima mozgova”, u „tink tankovima” i univerzitetskim institutima. Šta se pritom iznosi kao poželjno a šta kao moguće i gde je tačka mogućeg susretanja Vašingtona i Moskve?

Polazište ovih rasprava je konstatacija da dve strane različito vide uzroke i prirodu razloga za neprijateljstvo. Dok se u Vašingtonu na Rusiju gleda kao na remetilački faktor koji krši pravila i ignoriše principe, iz vizure Moskve Amerika je ta koja po nahođenju menja režime, lokalnim intervencijama izaziva globalnu nestabilnost i ekspanzijom NATO i mešanjem u unutrašnje poslove egzistencijalno ugrožava Rusiju.

Istovremeno, obe sile su svesne da nastavljanje sadašnjeg trenda eskalacije zategnutosti vodi ka katastrofalnom sudaru. Kako ga izbeći?

„Izazov pred Trampovom administracijom je kako da vešto kontroliše, pre nego da trajno razreši tenzije sa Moskvom”, jedan je od trenutno aktuelnih odgovora, ponuđen u eseju upravo objavljenom u „Forin afersu”, najuticajnijem glasilu američke spoljne politike, u kojem je svojevremeno lansirana i doktrina obuzdavanja Sovjetskog Saveza u tek započetom Hladnom ratu.

Tri autora ovog teksta: Eugen Ramer, Ričard Sokolski i Endrju Vajs smatraju da je rešenje „srednji put” – traganje za načinima saradnje, uz istovremeno obuzdavanje.

Ko je međutim loš momak i ko koga zaista ugrožava: Rusija Ameriku ili Amerika Rusiju? Na nedavnom susretu s novinarima Putin je podsetio da su ravnoteža snaga i „međusobno garantovano uništenje” bili brana nuklearnoj kataklizmi, a da američka raketna odbrana, koja se razmešta kod ruskih suseda sada to narušava, „jer se ne zna kakve su u stvari rakete u silosima”.

„Imati dobre odnose sa Rusijom je dobra stvar, a ne loša – samo glupani ili budale mogu da misle da je to loše”, podseća autorska trojka iz „Forin afersa” na Trampov tvit iz januara, iznoseći tim povodom bojazan da bi „naglo pomirenje” praćeno ustupcima Putinu nanelo nepopravljivu štetu. Priznaju međutim da je Rusija ipak mnogo više od „regionalne sile”, kako ju je opisao Obama. Sila koja, između ostalog, insistira da kontroliše bezbednosnu strategiju i političku orijentaciju suseda, što, ističu, za Ameriku nije prihvatljivo.

Uz to, u eseju se iznosi i da Vašington ne bi smeo da žmuri ni na hakovanje, kampanje dezinformacija i subverzije organizovane iz Kremlja protiv zapadnih demokratija (bez pomena da je to i recept iz američkih spoljnopolitičkih kuvara). Najzad, Tramp bi morao da napusti manir svojih prethodnika koji su imali veliku želju da Rusiju demokratizuju i preuređuju iznutra.

Šta je od ovoga realno, zasad se ne vidi zbog opštih neizvesnosti koje proizvodi Donald Tramp koji bi zaslužio aplauze i kad bi, za početak – doprineo da ne bude gore.