Poučna notarska overa

Kraljevo – Overa potpisa, rukopisa i prepisa prešla je odnedavno u nadležnost javnih beležnika, a tamo gde njih još nema taj posao će i dalje obavljati sudovi i opštinske uprave. U Kraljevu ima dva beležnika pa oni i njihovi saradnici sve to overavaju meštanima sa ovog područja, znači i iz udaljenih sela, recimo sa visoravni Rudno, koja je stotinu kilometara od beležničkih kancelarija.

U kancelariji kraljevačkog beležnika Miroljuba Stanisavljevića, iz mog iskustva, meštaninu sa pomenutog Rudna trebalo bi najmanje dva dana da recimo overi prepis dokumenta. I to pod uslovom da putuje automobilom, jer autobus tamo dolazi svaki drugi dan.

U navedenu beležničku kancelariju nisam otišao zarad novinarskog posla, već zbog overe prepisa, tačnije fotokopije tapije stana radi upisa u katastar pomenute nekretnine. I, prvog dana overe ovog dokumenta sve je, u pomenutoj kancelariji, naizgled, proteklo stručno i brzo. Nije ni skuplje nego u pisarnici gradske uprave – 360 dinara. Ali, prilikom predaje overenog prepisa, službenik u katastru gradske uprave utvrđuje da prepis nije valjan. Jer, u pomenutoj beležničkoj kancelariji nije fotokopiran sudski pečat na drugoj strani tapije. Povratak istog dana u beležničku kancelariju bio je izlišan, jer bi verovatno isteklo radno vreme u odeljenju katastra. Zato se sutradan mora poraniti pa opet u beležničku kancelariju. Tamo nas dočekuje službenica, verujem pomoćnica beležnika. Na zahtev da se propušteno popravi, ona uvidom u dokument najpre utvrđuje da tapija nije originalna, o čemu prethodno nije bilo ni pomena:

– Kako nije, pogledajte sudsku overu još iz 1996. godine – kažem, sasvim uljudno, bez povišenog glasa.

Ali, u pomoć pomoćnici priskače njena koleginica, drugim „pravnim” savetom.

– Ne možemo mi da overavamo sudski pečat – tvrdi energično i povišenim tonom.

– Nisam došao da se svađam, želim samo da ovo ispravite i ne tražim overu sudskog pečata, kako vi kažete, nego kopije dokumenta koji istina sadrži i taj pečat. Tražim, dakle, samo vašu potvrdu da je prepis veran originalu – objašnjavam, na šta će me prva pomoćnica upozoriti pokazujući prstom u kameru:

– Ne vredi vam. Ako imate nameru da se svađate, ovde se sve snima, pa je moguća i brza intervencija nadležnih na nečije agresivno ponašanje.

– Dobro. Mogu li dobiti broj službenog telefona beležnika? – pitam i dalje ne pokazujući nervozu.

Dobijam objašnjenje da broj njegovog telefona ne daju, a da je beležnik na bolovanju, da je slomio nogu i da će na poslu biti tek za naredne dve nedelje. I, na to još saradnica beležnika dodaje:

– Samo da vam kažem, fotokopija sa pečatom je druga strana, a to košta 720 umesto 360 dinara. I, izađite u hodnik, pa tamo sačekajte.

Istina, posle par minuta iz hodnika me pozivaju da uđem u kancelariju. Ulazim polako i tiho, dabome, pod utiskom upozorenja da se sve snima. Vidim da se i moj dokument ponovo snima na štampaču i pečatom overava pa nudim da, kako mi je rečeno, dodatno platim.

– Ne treba ništa, do viđenja – kaže mi saradnica beležnika. Ohrabren pred odlazak, ipak, najavljujem da ću se, zbog neznanja i neprimerenog ponašanja prema strankama žaliti beležniku.

Ali, tu nije kraj mojoj nevolji. Na pečatu beležničke kancelarije, utisnutom na mojoj tapiji, stoji:

„Za javnog beležnika Miroljuba Stanisavljevića, javnobeležnički zamenik Vesna Vojinović”. Koleginica ga, dakle, zamenjuje iako nedaleko odatle ima svoju kancelariju. To možda i nije sporno, ali ovaj prepis nije potpisala Vesna Vojinović, nego pomenuta pomoćnica beležnika. Primećuje to najpre revnosni službenik opštinske uprave, na šta mi i pomisao teško pada da se opet vraćam u beležničku kancelariju, tamo pod kamere i bez dovoljno pravničkog znanja za stručnu raspravu sa beležničkim saradnicima. Zato, nudim službeniku original tapije, odričem se u ovoj nevolji i tapije i kopije...

Nije za utehu, ali pomišljam: dobro sam, ipak, prošao naročito pri pomisli koliko bi tek vremena i nevolja u sudaru sa pravnim tumačenjima i ponašanjem beležničkih saradnika imao neki meštanin sa Rudna. Navire mi i prisećanje, kako je to, brzo i bez greške, koliko do juče, radila službenica Milja na šalteru gradske uprave kao i njene kolege tu i u mesnim kancelarijama. I to, za iste pare, a prema skupštinskoj odluci, bez nervoze i besplatno za prepise dokumenata za upis dece u školu, budućih vojnika, socijalno ugroženih građana...