Do višeg standarda – većom štednjom

Na pitanje komšije ispred novobeogradske mesare „Biće bolje” – kad će nam biti bolje, pokušah da odgovorim pozivanjem na zvaničnu statistiku i ekonomiste koji tvrde kako nam je danas već malo bolje nego prošle godine u ovo vreme, ali…

Komšija me tu preseče pogledom i odbrusi: „Bogami, ako vam je ovo bolje, vama novinarima, onima iz statistike i ekonomistima odavno nije dobro.”

Htedoh da dodam kako ljudi od struke tvrde da nam je u 2016. ipak krenulo, ali da za osetnije povećanje standarda prošlogodišnji privredni rast od solidnih 2,8 odsto treba da udvostručimo i ponavljamo bar desetak godina zaredom.

Ali, komšiji se očigledno žuri, pa ne stigoh da mu kažem da bih i ja voleo bolji život odmah – „no trpim”.

Šalu na stranu, članovi Fiskalnog saveta i drugi analitičari dešavanja u našoj ekonomiji su jednodušni u oceni da se do većeg standarda može stići, prvo – povećanjem dostignutog investiranja za najmanje trećinu, a potom i ukupne štednje građana, privrede i države za čak 70 odsto.

Ono prvo naša „široka javnost” će možda i razumeti, ali ovo drugo sigurno će izazvati bujicu nedoumica „širokih narodnih masa”.

Ekonomisti kažu da su prošlogodišnje investicije domaćih privatnika, države i stranaca, ukupno dostigle bezmalo 18 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP). Za osetnije povećanje standarda neophodan nam je prosečan rast vrednosti svega stvorenog na duži rok od 4 do 5 odsto, a investicije bi trebalo podići na 25 odsto BDP.

Milojko Arsić, glavni urednik „Kvartalnog monitora” Fonda za razvoj ekonomske nauke (FREN) tvrdi da je povećanje domaće štednje drugi važan uslov za dugoročno održiv rast privrede, standarda građana.

– Da bi rast privrede u dugom roku bio održiv, potrebno je da i domaća štednja bude približno jednaka neophodnim investicijama, dakle 25 odsto BDP – ukazuje Arsić. – U 2015. godini domaća štednja bila je samo 14 odsto BDP, a ranije i znatno niža.

Arsić napominje da se pod domaćom štednjom podrazumeva deo proizvodnje koji se izdvaja za buduću proizvodnju, a čini je štednja privrede, građana i države.

Pogrešno je mišljenje, kaže Arsić, da se štednja i rast privrede međusobno isključuju, odnosno da štednja dovodi do sporijeg rasta privrede ili recesije. Objašnjava da svaka štednja dovodi do smanjenja tekuće potrošnje građana i države, sa ciljem da se proizvodnja, a time i potrošnja, u budućnosti održi na postojećem nivou ili da se uveća. Ukoliko nema štednje u nekom društvu ili ako je ona niska, to dovodi do smanjivanja proizvodnje, a time i do smanjivanja potrošnje. Ono što zabrinjava je podatak da sa dostignutom štednjom od 15 odsto BDP Srbija jedva da pokriva amortizaciju postojećeg kapitala.

Na pitanje, da li je realno očekivati da se domaća štednja u dogledno vreme poveća za oko 70 odsto, naš sagovornik tvrdi da to nije nemoguće.

– Zemlje Balkana imaju u proseku štednju od 21 odsto BDP, a zemlje centralne Evrope 24 odsto – kaže Arsić. – Bugarska, Makedonija i Rumunija, na sličnom nivou razvijenosti kao i Srbija, u proseku štede 26 odsto BDP.

Autori „Kvartalnog monitora” smatraju da bi bilo dobro kad bi u narednih nekoliko godina udeo stranih i javnih ulaganja u poželjnih 25 odsto BDP bio po pet procentnih poena, a privatnih petnaest. S tim da se udeo stranih ulaganja smanjuje, a domaćih povećava, jer stvaranje „boljeg života” tuđim parama, može da bude nepodnošljivo skupo i skopčano neprijatnostima. S tim u vezi, Ljubomir Madžar opominje da svetska privredna istorija ne poznaje slučajeve efikasnog ekonomskog razvitka bez oslonca na sopstvenu akumulaciju. Naša je nevolja, kaže Madžar, što domaće akumulacije gotovo da i nema.

Baš zato je povećanje domaće štednje neophodno, ukazuje Arsić. Naime, velika razlika između investicija i domaće štednje u dužem periodu ugrožavala platnobilansnu poziciju Srbije zbog visokog odliva kapitala po osnovu kamata na strane kredite i dividendi stranih investitora, ali i zbog velike zavisnosti zemlje od kolebanja na svetskom tržištu kapitala.

U januaru ove godine akumulirana štednja građana u domaćim bankama premašila je devet milijardi evra. Štednja građana i privrede je nekoliko puta veća od državne štednje, kaže Arsić, ali je državna štednja značajna za privredu i društvo, jer se njom finansira infrastruktura, obrazovne, zdravstvene, kulturne ustanove, bezbednosni sektor, u koje privatni sektori ne bi uopšte ili ne bi dovoljno ulagao.

Arsić zaključuje da je država kroz fiskalnu konsolidaciju tokom poslednje dve godine doprinela povećanju ukupne štednje u zemlji za čak 6,3 odsto BDP, a to je urađeno smanjenjem fiskalnog deficita za 5,3 odsto i povećanjem javnih investicija za jedan procenat bruto domaćeg proizvoda.

Tito i Kinezi

Tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, kada je Jugoslavija ostvarivala visoke stope privrednog rasta, štednja i investicije bile su preko 30 odsto BDP, napominje Arsić. – Prema tome, čak i neefikasan sistem kakav je bio socijalistički može da ostvari visoke stope rasta u određenim fazama razvoja privrede, ako ima visoku štednju i visoke investicije. I sada azijske zemlje koje ostvaruju visoke stope rasta imaju štednju veću od 30 ili 40 odsto BDP. Po visini štednje naročito se izdvaja Kina, koja blizu 50 odsto BDP štedi, odnosno ulaže u buduću proizvodnju, ne samo u Kini nego i širom sveta.