Utorak, 18.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Intervju: Damijen Žale, koreograf Škotskog plesnog teatra

Kada jama postane planina

Rad Marine Abramović na odnosu mentalnih i fizičkih granica je neverovatna inspiracija za svakoga ko se bavi telom kao alatom
(Фото БФИ)

Čuveni „Škotski plesni teatar” prvi put gostuje u našem regionu, a publici u beogradskom „Sava centru“ predstaviće se večeras celovečernjim komadom „Jama” („Yama” na japanskom znači „Planina”). Koreografiju je uradio popularni Damijen Žale, koji poslednjih dvadesetak godina potpisuje neke od najcenjenijih produkcija svetske scene, uključujući i nagrađivane radove nastale u saradnji sa Marinom Abramović, Akramom Kanom i Sidijem Larbijem Šerkauijem. Ovoga puta udružio je svoje ideje i energiju sa poznatim vizuelnim umetnikom Džimom Hodžisom, koji je osmislio scenografiju za komad inspirisan drevnim japanskim ritualima.

U intervjuu za „Politiku”, Žale kaže da to nije njegova prva poseta Beogradu (poslednji put je bio u septembru 2001. i grad je tada ostavio izuzetno jak utisak na njega) ali jeste prvi nastup na Beogradskom festivalu igre, o kojem je mnogo slušao od kolega.  

 

Šta vi mislite da „Jama“ nudi publici?

To je jedinstvena predstava koja ne koristi tradicionalne kodove igre, čak ni one koje označavamo kao savremene. Proizašla je iz intuicije, ima jak, primitivan osećaj u sebi, a ipak je napravljena sa idejom da pripada današnjem vremenu. „Jama” je raskršće između skulpture i rituala. U isto vreme je mentalna i senzualna, istražuje dosta širok spektar pokreta, i neverovatno je zahtevna za osam igrača koji je izvode. Poziva publiku da joj se prepusti. Ispituje načine na koje smo vezani jedni za druge i za našu okolinu, pokušavajući da predstavi ljudskost kroz skromniju, ili bar relativizovanu perspektivu.

 

Kako je ova predstava nastala?

Preko Fondacije Roberta Raušenberga boravio sam na Floridi zajedno sa američkim umetnikom Džimom Hodžisom. Odmah sam znao da želim da radim sa njim. Putujući u Japan, počeo sam da istražujem zašto su planine u toj zemlji predmet divljenja i obožavanja. Na putu u Tohoku, pokazali su mi monahe askete koji i danas praktikuju neku vrstu obožavanja planine: oni je smatraju istovremeno mestom rađanja i smrti. Jama (Yama) je, inače, u hindu religiji bog smrti. Redovne molitve na stotinak kilometara od zabranjene zone oštećene nuklearne elektrane u Fukušimi za mene su bile veoma moćan čin koji me je naterao da ponovo razmislim o našoj vezi sa svetom. Ovo je veoma snažno iskustvo za nekoga ko dolazi sa zapada, gde je većina rituala (na žalost) nestala. Jamabušiji svake godine praktikuju desetodnevni ritual ponovnog rođenja kada prolaze kroz deset faza. Tako sam i ja, na tom putu od pakla do neke vrste prosvetljenja, veoma sličnog Danteovoj Božanstvenoj komediji, potražio elemente za stvaranje ovog komada.

 

Ali otkud takva predstava u Škotskoj?

Za mene je imalo još više smisla da kreiram ovaj komad u Škotskoj, zemlji planina i visoravni. Insistiram na činjenici da „Jama” nije komad o specifičnoj verskoj praksi, nego, recimo, savremena interpretacija veoma drevnih ideja o stepenastom putovanju planinom ka vrhu i prosvetljenju. Sve ove misli o povezanosti rituala, skulpture i plesa obradio sam i u filmu „Skeledžija”, koji sam napravio sa Žilom Delmasom, u naraciji Marine Abramović, a sniman je na vulkanskim terenima Balija, Japana i Škotske, kao i u Luvru. Film će takođe biti prikazan tokom festivala.

 

Kakva je bila vaša saradnja sa Marinom Abramović? 

Marina je neverovatna, upoznali smo se 2005. u Rimu i skoro da smo odmah postali prijatelji. Kada sam počeo da radim sa Sidijem Larbijem Šerkauijem 2000. godine, ona je uvek bila referentna figura, njen rad na odnosu mentalnih i fizičkih granica je neverovatna inspiracija za svakoga ko se bavi telom kao alatom. Godine 2013. Larbi i ja smo pozvani da prihvatimo izazov stvaranja nove verzije Ravelovog „Bolera” u pariskoj operi, mestu gde je ovaj muzički komad izveden prvi put. Smatrao sam da bi trebalo da pozovemo Marinu. Ona ima prelep način da prati svoj radikalni pristup, koji je inkluzivan, ima tu puno velikodušnosti, i ima fantastičan humor. Mnoge stvari koje je rekla igračima u tom periodu i dalje nosim sa sobom. Bila mi je neverovatna podrška, i veoma sam ponosan što je govorila tekst koji sam ja napisao za film „Skeledžija“. Radićemo ponovo 2019. u Antverpenu, zajedno sa Larbijem, na projektu koji će režirati Peleas i Melisande.

 

A kakvo je iskustvo bio rad sa sa Džimom Hodžisom?

Njegov pristup je posve drugačiji, a ipak potpuno ubedljiv. Naš rad se uvek razvija iz dugih razgovora. Za mene, tesna saradnja sa poznatim i interesantnim vizuelnim umetnicima jeste budućnost igre, ali ne u smislu da oni stvore dekor, već u pravoj vezi dve umetnosti. Rekao sam Džimu da je ono što će kreirati za „Jamu“ toliko važno da bi bilo nemoguće da se komad izvede bez toga. Zamislio je formu probodenu kroz sam centar rupom iz koje igrači izlaze na početku. Ona podseća na krater, medicinski točak, planetu, a ipak, njena apstrakcija je čisto geometrijska, i njen nagnuti pod menja doživljaj gravitacije za igrače. Unosi nemir i stalno podiže tenziju, jer igrači mogu da se sapletu o podlogu baš kao na pravoj planini.

 

Kakvi su vam dalji planovi?

Trenutno radim, prvi put, na kreiranju koreografije za igrani film. To je nova verzija „Suspirije” Darija Arđenta, sa Tildom Svinton koja igra koreografa, a Dakota Džonson je glavna igračica. Neverovatno je zahtevno, a ipak uživam u iskustvu rada u novom mediju. Povezuje se dosta sa temama na kojima sam radio, kao što su paganizam, rituali, distorzija tela. U maju će „Bolero” biti ponovo postavljen u pariskoj operi, a predstoji i novi projekat u Meksiku.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.