DNK registar mogao bi da otkrije sudbinu dece

Da li će se pred poslanicima na prvoj sednici parlamenta posle predsedničkih izbora naći zakon o nestalim bebama, na koji se čeka godinama?

Nadležni uveravaju da će ovaj zakon, koji je u skupštinsku proceduru konačno ušao krajem oktobra prošle godine, vrlo brzo biti usvojen. Time bi se, po rečima onih koji su stvarali nacrt, uspostavio mehanizam za otkrivanje istine o svakom slučaju bebe za koju roditelji veruju da je ukradena. Na drugoj strani roditelji koji pokušavaju da dokažu da su im deca oteta iz porodilišta širom Srbije u poslednjim decenijama prošlog veka odbijaju da prihvate ovaj predlog zakona, naglašavajući da on samo štiti državu. Napominju da se njime neće otkriti istina o njihovoj deci i najavljuju da će pravdu tražiti pred međunarodnim sudovima.

Nedavno je slučaj nestalih beba još jednom dospeo pred Komitet ministara Saveta Evrope, koji je na sednici ovog meseca ponovo podsetio da srpska vlast nije izvršila deo presude Suda za ljudska prava u Strazburu.

– Reč je o uspostavljanju mehanizma koji bi bio nadležan da roditeljima koji su u istoj ili sličnoj situaciji kao Zorica Jovanović pruži individualne odgovore koji se odnose na sudbinu njihove dece – kaže za „Politiku” Danilo Ćurčić, pravni savetnik „Jukoma”.

Zorica Jovanović je, podsećamo, u septembru 2013. godine dobila presudu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koji je zaključio da naša zemlja nije ponudila adekvatne odgovore i istragu u vezi sa njenim sinom rođenim 1983. godine u porodilištu u Ćupriji. Za njega joj je rečeno da je umro, ali nikada nije dobila kompletnu dokumentaciju o njegovoj smrti, niti je porodica dobila telo bebe da bi je sahranila.

Sud je zaključio da je Jovanovićevoj oštećeno pravo na porodični život i istom presudom obavezao Srbiju da u roku od godinu dana odgovori majci šta se desilo sa njenim detetom. Takođe, našoj državi je naloženo da pokrene mehanizam za rasvetljavanje sudbine ostalih beba, čiji su se roditelji obratili međunarodnom sudu. Ovaj mehanizam, međutim, do danas nije pokrenut.

– Imajući u vidu da država godinama ne rešava problem nestalih beba i izvršenje presude, roditelji pokušavaju da dobiju zaštitu pred međunarodnim sudovima i telima koja su zadužena za zaštitu ljudskih prava. Problem se može rešiti samo iskrenim i ozbiljnim konsultacijama sa roditeljima, poštovanjem specifičnosti koje postoje u ovim slučajevima kao i striktnom primenom međunarodnog prava ljudskih prava – objašnjava Ćurčić.

Predlog zakona koji je upućen u skupštinsku proceduru, po oceni ovog pravnika, nije dobar upravo iz razloga koji navode i roditelji – njime se neće saznati istina već će se u ogromnom broju slučajeva utvrditi da nema dovoljno informacija o sudbini novorođenčadi za koju se sumnja da su nestala u porodilištima u Srbiji.

– Za slučajeve koji su se desili sedamdesetih godina se svakako može reći da su zastareli sa stanovišta krivičnog prava. Međutim to nikako ne znači da država ne može da uspostavi mehanizam koji bi imao zadatak da utvrdi istinu o ovim slučajevima. Slično je, primera radi, urađeno u Argentini i nekim drugim zemljama koje su posle ozbiljnih i sistemskih povreda ljudskih prava uspostavljale Komisije za istinu i pomirenje čiji je posao jako važan za pružanje žrtvama neke vrste odštete i konačnog saznanja o sudbini njihove dece – objašnjava Ćurčić.

U Argentini je svojevremeno napravljen DNK registar roditelja koji sumnjaju da su im deca oteta. Uz snažnu državnu podršku da se pitanje nestalih beba reši, rezultat je vidljiv – pronađena je trećina nestale dece. Zbog čega Srbija nije želela uspostavljanje ovakvog modela pitanje je na koje bi morali da odgovore nadležni državni organi.

U nacrtu zakona predloženog srpskom parlamentu nema pomena DNK registra roditelja koji veruju da su im bebe ukradene, kaže Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja nestalih beba dodajući da je više puta traženo da se kod nas uvede ovakav registar.

– I u predlogu mera Anketnog odbora iz 2005. godine, koji je skupština usvojila godinu dana kasnije bilo je napomenuto da ovakav DNK registar mora da bude osnovan. Ali, to nije učinjeno, a nije predviđeno ni novim zakonom – kaže naša sagovornica.

Usvajanjem zakona roditelji neće saznati istinu o svojoj deci. Država je, kako kaže Mirjana Novokmet, kupovala vreme protekle četiri godine, da bi krajem godine predložila nacrt koji nije dobar. Za roditelje je posebno sporan član 21 predloženog zakona u kojem piše da „ako ne mogu da se utvrde činjenice koje objašnjavaju šta se sa nestalim novorođenim detetom dogodilo, sud rešenjem konstatuje da ne može da se utvrdi status nestalog novorođenog deteta”.

– Država će se „pokriti” ovim članom jer se u svakom slučaju može reći da ne mogu da se utvrde činjenice, pa da se roditeljima daje naknada. Mi naknadu ne želimo, već tražimo istinu o našoj deci. Mora da se sprovede šira istraga u svakom slučaju koja će pokazati ili gde je telo bebe ili gde je živo dete, to su dve stvari koje kao roditelji očekujemo od države – navodi Mirjana Novokmet.