Ljubina nije sama u ostvarenju sna

Sredinom decembra prošle godine naš list objavio je priču o Ljubini Kojić, devojčici koja uprkos trnovitom životnom putu sa odličnim uspehom završava srednju medicinsku školu i sanja o tome da upiše Medicinski fakultet, a jednog dana postane mikrohirurg.

Kada joj je bilo osam godina, Centar za socijalni rad doneo je odluku da zbog situacije u njenoj porodici bude smeštena u Dom za decu bez roditeljskog staranja u Valjevu. Potom je staranje o Ljubini preuzela hraniteljska porodica Stojanović iz Koceljeve. Spokoj koji je tu imala tragično je prekinut pre godinu dana – njena hraniteljica je iznenada preminula, pa Ljubina ponovo menja grad, školu, krug prijatelja i preseljava se u hraniteljsku porodicu Teodorović u Valjevu.  

Sudbina je htela da našu priču o Ljubini pročita i jedna žena velikog srca iz Beograda. Javila se našoj redakciji i rekla kako želi da Ljubini pomogne u ostvarenju životnog sna, tako što bi joj finansirala pripremnu nastavu za prijemni na Medicinskom fakultetu. Pri tome je zamolila da ne objavljujemo njeno ime, jer, kako je rekla, njen motiv nije dobijanje publiciteta.

Posredstvom našeg lista, stupila je u kontakt sa direktorkom Centra za porodični smeštaj i usvojenje Dobrilom Grujić, a potom je upoznala i Ljubinu.

– Iskreno, bila sam u potpunom šoku kada mi je javljeno da neko ko me nikada nije video želi da mi pomogne. Tek kad sam upoznala tu ženu i njenu divnu porodicu, shvatila sam da dobri i plemeniti ljudi zaista postoje – kaže za „Politiku” Ljubina Kojić, koja od januara svake subote iz Valjeva dolazi u Beograd na šestočasovnu pripremnu nastavu, a potom se druži sa porodicom svojih dobročinitelja.

– Najviše mi znači što ti ljudi veruju u mene i što se osećam kao da sam njihovo treće dete – sa ushićenjem nam se poverava Ljubina.

Iako je u njenom životu bilo neuporedivo više tužnih nego lepih epizoda, Ljubina kaže da joj je to pomoglo da očvrsne i vrlo rano se odluči da pomaganje drugima, kroz lekarski poziv, bude njena profesija.

Ljubina je jedna od 5.050 dece i mladih koji odrastaju u više od 4.500 hraniteljskih porodica širom Srbije. Dobrila Grujić, direktorka Centra za porodični smeštaj i usvojenje, ne krije zadovoljstvo što je sve više ljudi dobre volje koji su spremni da svoja srca i vrata doma otvore za decu lišenu roditeljskog staranja.

– Postoji mnogo ljudi koji bi želeli da budu hranitelji, ali zbog različitih okolnosti to nisu u mogućnosti. Zbog toga smo osnovali Klub prijatelja hraniteljstva u koji mogu da se učlane svi ljudi dobre volje koji žele da pomognu „našoj” deci – da se druže sa njima, pozovu ih na nedeljni ručak, odvedu u pozorište, bioskop... Nekoj deci koja odrastaju u hraniteljskim porodicama potrebna je stipendija za završavanje škole. Nedavno smo jednoj devojčici koja odrasta u hraniteljskoj porodici i čeka transplantaciju bubrega poklonili laptop i sredili sobu – navodi Dobrila Grujić.

Kako ističe, iako su hranitelji topli i brižni ljudi, deci koja odrastaju u njihovim domovima potrebni su kontakti i sa vršnjacima i saznanje da nisu manje vredna zato što su ih roditelji  odbacili.

 – Nama je veoma važno da ta deca što duže ostanu u obrazovnom procesu i završe više škole i fakultete, jer je školovanje njihova viza za bolju budućnost. Ponosni smo na činjenicu da u ovom trenutku više od stotinu mladih koji žive u hraniteljskim porodicama studira – zaključuje direktorka Centra za porodični smeštaj i usvojenje.