Život u brigadi bio je škola za rad i red

Radne akcije napravile su ljudima one koji drugačije nikad ljudi ne bi postali – tvrdi glumc Ivan Bekjarev, nekadašnji „drug brigadir” omladinske brigade „Miloš Matijević Mrša”, učesnik ORA „Ada Ciganlija” i „Bubanj potok”. Bio je samo jedan od oko dva miliona tadašnjih mladića i devojaka koji danas slave prvi april – Dan brigadira, a koji su za pet decenija ubrzane izgradnje svojoj domovini poklonili najlepši deo mladosti. Njihov praznik ustanovila je Skupština Jugoslavije 1946. godine u znak sećanja na zvanični početak ORA „Brčko – Banovići”.

Udarnički se radilo tih godina, pravile su se pruge, autoputevi, hidroelektrane, fabrike, pošumljavale goleti i isušivale močvare. Ni zabave, ipak, nije nedostajalo. Na brigadirskim večerima pevali su i svirali najpopularniji muzički umetnici, mladi su se „šacovali” u Kozaračkom kolu, a zatim radeći na nasipu ili uz marendu razmenjivali nežne poglede, koji su se zatim pretvarali u brigadirske ljubavi. Mnogima je to bila i šansa za afirmaciju – harmonikaši su pred svima pokazivali koliko dobro sviraju, a fudbaleri snalažljivost u vođenju lopte.

– Tu sam postao glumac. Stalno sam recitovao, glumio, režirao... To je bila jedna velika škola života – priseća se Bekjarev, nekadašnji kulturni referent radne akcije.

Film „Prekobrojna” sa Milenom Dravić u naslovnoj ulozi najbolje pokazuje koliko su mladi želeli da budu deo brigade, kaže Mija Mitrović, predsednik Udruženja učesnika omladinskih radnih akcija Beograd.

– Obično se misli da je motiv učešća u ovakvim akcijama želja za obnovom zemlje, ali jednako važan razlog bilo je druženje i poznanstva koja su ih tamo čekala. Uz bogat kulturno-umetnički program, organizovani su i različiti kursevi, a mladi su se obučavali za zidare, fotografe, vozače... – kaže Mitrović.

Život u brigadi je, poručuje, bio škola za rad i red, a taj vid volontiranja bio je fenomen po masovnosti, uticaju na omladinu, ali i po svom iznenadnom nestanku posle raspada Jugoslavije.

Što radnih akcija više nema, žali i Miloje Popović Kavaja, novinar i publicista.

– Najavljeni spomenik graditeljima Novog Beograda ne sme da bude samo kamen, već mora biti simbol jednog pokreta koji treba da traje večno. Obeležje ne sme ostati relikvija, već mora biti stimulans za nova angažovanja mladih. Nije dovoljno samo slaviti uspehe od pre četrdeset godina. Važno je pronaći nove oblike akcijaštva u sadašnjim uslovima i u skladu sa sadašnjim vrednostima – ističe Popović.

Kramp i lopatu u ruke je uzeo još kao učenik sedmog razreda na izgradnji Omladinskog stadiona na Karaburmi. Gradio je deo autoputa Grdelica – Skoplje, a onda brigadirsko iskustvo stečeno u našoj zemlji preneo i na međunarodnu scenu – kao jedan od sto omladinaca iz sveta i pet iz Srbije, podizao je srušenu školu u ratom zahvaćenom Alžiru.  Akcijaške dane, Popović pamti kao divna druženja bez obzira na generacije i nacije – druženja građana celog sveta i baš zato misli da bi bilo lepo da se ti dani vrate.

Istog je mišljenja i udarnik Batrić Braca Žarković, sada upravnik Pozorišta „Slavija”. Tada su, kaže, svi stimulisali omladinu da daje pošten doprinos državi. Nije bilo nikakvih lažnih parola, već istinskog bratstva i jedinstva.

 – Nabio sam žuljeva za ceo život i još me kičma i ruke bole, ali da mi je vratiti to vreme, ne bih razmišljao. Ali, takve žeđi za druženjem, susretima, putovanjima, drugarstvom i radom danas više nema – ističe Žarković koji svoje i želje svojih prijatelja i saboraca akcijaša za obnovom dobrovoljnog rada ipak smatra utopijom i „žalom za mladošću”.

– Nema više mladih koji bi u tome učestvovali. Većina njih danju kunja, a noću pije, ili izigrava navijače političara u televizijskim studijima. Oni koji bi možda i hteli da rade uglavnom su otišli iz ove naše lepote – sa žaljenjem zaključuje Žarković, učesnik sedam radnih akcija.