Evropa će tek upoznati islam

Jedan od najznačajnijih alžirskih pisaca Bualem Sansal odrastao je u Ulici Darvin u Alžiru, nedaleko od kuće u kojoj je živeo Alber Kami. „To je ulica u siromašnom delu grada, gde su živeli  Francuzi, ali i Španci, Italijani, Grci… Tu je bila i porodica Kami, prijatelji moje porodice. Kamija sam viđao kad je dolazio da poseti majku. Bio je naš heroj, veliki sportista, šampion u fudbalu, veoma zgodan, uvek okružen ženama. Gledali smo ga kao boga kad bi uzeo loptu i počeo da dribla. U to vreme je bio slavan u svetu ali mi to nismo znali. Tek sam kasnije saznao da je pisac”, kaže u razgovoru koji smo vodili povodom njegovog poslednjeg romana – „2084”. Bualem Sansal predstavlja se srpskim čitaocima  ovom knjigom, koju je, u prevodu Olje Petronić, objavila „Akademska knjiga” iz Novog Sada.

– Kami me je inspirisao ne samo kao pisac, već i kao ličnost, filozof, aktivista. Imao je veoma inteligentan odnos prema sumnji, političkoj, filozofskoj, istorijskoj, a sumnja hrani misao – kaže Sansal.

Od svoje prve knjige „Zakletva varvara” iz 1999. Sansal piše o vlasti u autoritarnim sistemima, koja pretvara ljude u saučesnike, aktivne ili pasivne.

Kao u Orvelovoj „1984”, sistem koji opisuje u novoj knjizi izmišlja spoljne neprijatelje da bi sproveo unutrašnju kontrolu, ali je u „2084” reč o islamskom totalitarizmu.

– Ovaj roman se zapravo odnosi na savremeni trenutak, ali sam radnju smestio u 2084. godinu iz razloga bezbednosti. Strah se uvukao u nas i širi se kao kancer, čini ljude kukavicama, tera ih da pređu na drugu stranu, da se priključe dojučerašnjem neprijatelju, pomišljajući da će, ako se povinuju, biti blagonaklon prema njima. Kao u fašističkim ili komunističkim sistemima, islamisti znaju veoma dobro time da manipulišu, služe se teorijama, koriste vrlo pragmatična sredstva, analiziraju reakcije. Razlika je u tome što u totalitarnim sistemima ljudi veruju da je to privremeno, da neće dugo da traje, zato što je u pitanju ljudska tvorevina, dok je u verskom sistemu to stanje definitivno, jer se prorok ne menja i neće promeniti svoje učenje – smatra Sansal.

U Evropi ne razumeju opasnost od političkog islama?

Ne. Nijedan musliman, radikalni ili ne, ne dozvoljava da se svetovni zakoni, oni koje donosi neko poput mene i vas, suprotstave Kuranu.  Nikad to neće prihvatiti. Nijedan musliman neće prihvatiti da je žena jednaka muškarcu, da je homoseksualnost prirodna. A evropska društva koja od Drugog svetskog rata žive u miru, bezbednosti i udobnosti nisu u stanju da to sagledaju, već su spremna na ustupke. Kad su sukobi u muslimanskim zemljama, u Avganistanu ili Pakistanu, na to gledaju kao na sukob između muslimana, ali kada se teroristički napadi događaju u Parizu ili Londonu, oni više ništa ne razumeju. Oni će morati da bolje upoznaju islam.

Mislite li da je rasprava koja se vodi u Evropi politički korektna, opterećena lažnim obzirima?

Polako dolazi do osvešćenja, ali u negativnom smislu. Mnogi Evropljani, intelektualci i novinari na levici, govore da ne treba kritikovati islam, da to ide naruku političarima poput Marin Le Pen. One koji su kritični nazivaju islamofobima i rasistima, dok islamisti govore slobodno. Postoji istorijska krivica zbog kolonijalnog nasleđa i odnosa prema migrantima, kao i uverenje da se s islamistima ne može izboriti, već je potrebno da im se čine ustupci, da se otvaraju džamije, dozvoli pokrivanje žena. To se zove islamizacija društva, to je strategija islamista. Ako dopustite da žene idu na bazen pokrivene, u pratnji muškaraca koji ih čuvaju, zemlja je islamizovana. Kod nas u Alžiru to se dešavalo sedamdesetih godina 20. veka. Bili smo komunistička zemlja, veoma liberalna, u kojoj su vladale seksualne slobode. Islamisti su malo-pomalo osvajali teren, zabranjivali devojkama da izlaze bez marama, zabranjivali su razonodu, ples, piće… i polako smo se obreli u islamskoj republici a da nismo vodili rat.

To je zvono na uzbunu?

U toku je istorijski proces velikog buđenja islama. Teoretičare tog buđenja možemo svrstati u četiri kategorije. Jedni govore o renesansi islama modernim sredstvima, uz ekonomski prosperitet i demokratiju. To su uglavnom intelektualci koji su u manjini i koji su danas zaplašeni. Ima onih koji kažu da je za buđenje islama potrebno da se probude muslimani. To se dešava u Evropi, govori im se da su kolonizovani, da su zaboravili svoju veru i da je potrebno da se probude. Treća struja kaže da ne treba mnogo da se govori, već da se deluje, kao što su radili komunisti u Zapadnoj Evropi pre 50 godina. To je rad na bazi, u fabrikama, kvartovima, biroima, asocijacijama, gde stalno stiču nove pristalice. U poslednju kategoriju spadaju pristalice mača. S njima nema rasprave, oni ubijaju i presecaju grkljane bez obzira na to da li su u pitanju muslimani, Jevreji, ateisti. Na kraju će pronaći način da ih uklone, ali će ostati islamisti koje ne vidimo, poput memle na zidu. To je veoma opasno.

Predsednika Abdelaziza Butefliku nazivate autokratom najgore vrste, ali ga zapadne zemlje podržavaju…

To je i dalje slučaj. Evropljani su pre dvadesetak godina zaključili da je zemljama na jugu Mediterana nemoguće upravljati i da će doći do velikih migracija koje bi mogle da ugroze njihovu sigurnost. Zato su u ovim zemljama podržali vojne režime, a s Arapskim prolećem odlučili su da podrže verske lidere, jer smatraju da su efikasniji. Vojni režimi su korumpirani, više ne kontrolišu zemlju, već slede samo svoje interese, koji su u SAD, Francuskoj i na drugim mestima gde su njihove porodice. Tako su islamisti dobili na izborima u Egiptu, Tunisu i drugde. Prvo su podržavali korumpirane vojne elite, potom verske lidere i evo gde smo danas.