Bjelopoljsko kulturno blago država ne prepoznaje

Podgorica – Poklonu se u zube ne gleda, ali Ministarstvo kulture Crne Gore očigledno ima drugačije aršine kada raspodeljuje budžetski novac namenjen za razvoj i podršku kulturi Crne Gore.

Tako je u Crnoj Gori moguće da bogata i vredna ostavština počivšeg fotografa i zaljubljenika u fotografiju i filmsku umetnost Batrića – Baća Rakočevića, koju porodica ovog čuvenog bjelopoljskog hroničara daje državi u posedovanje, ne nailazi na reakciju resornog ministarstva.

Vredna foto i filmska ostavština, kakvu ne poseduje ni crnogorska kinoteka, niti Radio-televizija Crne Gore (RTCG) kao najstarija TV kuća u Crnoj Gori, sadrži više desetina hiljada negativa, starih fotografija i retkih video-zapisa Bijelog Polja i okoline. Porodica pokojnog Rakočevića je tražila da ministarstvo kulture učestvuje u prebacivanju zapisa u digitalni format, uz stručni nadzor i postupak, posle čega bi i vredne originale predali na čuvanje adekvatnom arhivu pod državnim nadzorom.

„Naša porodica je htela da pokloni državi nekoliko desetina hiljada foto-negativa na kojima je zabeležena istorija bjelopoljskog kraja, kao i zbirku sakupljenih fotografija sa kraja 19. veka, to jest od prvih zabeleženih foto-zapisa. Filmskom kamerom 8 mm je napravio oko 70 vrednih i retkih video-zapisa od 1959. do 1980. godine, na kojima su stare panorame grada, uvođenje elektrifikacije u okolna sela, trke konja, vašari, običaji... Sve ono čega danas nema, a što je verodostojna istorija Bijelog Polja i Crne Gore”, kaže Mirko Rakočević, sin pokojnog Batrića.

On dodaje da je porodica od resornog ministarstva zahtevala sufinansiranje u poslu stručnog prebacivanja zapisa sa izvornih celuloidnih traka na DVD ili neki drugi pouzdaniji savremeni nosač informacija, smatrajući da će fond Batrića Rakočevića biti vredan poklon crnogorskoj kulturi. Nažalost, odbijeni su.

„Kada sam sa stručnjacima izvršio pregled njegovog arhiva, naišli smo na izuzetne kadrove i ustanovili da je toj kolekciji hitno potrebno da se izvrši prenos na digitalni zapis, kako bi se sve to očuvalo i kasnije koristilo za stručne publikacije, TV i novinske arhive, izložbe i uopšte istoriju Crne Gore. Država Crna Gora je prepoznala Ratkovićeve večeri poezije kao manifestaciju od kulturnog značaj za državu i dodelilo joj rang javne ustanove. Možete li verovati da su sve te manifestacije propraćene sa par stotina postojećih negativa u opusu koji je ostao iza mog pokojnog oca? Neshvatljivo je ponašanje resornog ministarstva, posebno zato što je porodica želela da sve originale preda na čuvanje i staranje državi, samo što smo želeli da budemo sigurni da će stručni i osetljivi posao prebacivanja i čuvanja arhiva biti odrađen valjano, što smo hteli da propratimo, kako ne bi došlo do oštećenja ili uništavanja zbirke usled nemara ili nestručnog rukovanja”, navodi Mirko.

Čovek burne i interesantne biografije, koju su oblikovali svetski lomovi i domaće političke prilike, bio je Batrić Rakočević. Partizan od 1941. godine, nosilac tri ratna odlikovanja, izašao je iz rata u činu kapetana JNA. Još u toku službe u Konjičkoj školi u Zemunu, biva uhapšen i osuđen sa mnogobrojnim sapatnicima tokom Rezolucije Informbiroa i sproveden na višegodišnju robiju.

Po odsluženju kazne, Rakočević se vraća u zavičajno Bijelo Polje sa nepunih 30 godina života i, silom prilika, u atmosferi prisilnog ignorisanja, bez građanske časti i prava, Rakočević se okreće svojoj ljubavi iz detinjstva – fotografiji, kojom se „zarazio” još pre rata. Završava školu za fotografa i postaje prvi Bjelopoljac sa takvom diplomom. Udesilo se da za novi gradski foto-kino klub potrebne kvalifikacije nije ispunjavao niko osim bivšeg golootočkog zatvorenika, pa je lokalni funkcioner Vujadin Obradović njega odredio za posao vođenja novoformiranog kluba. Obradović je zbog toga imao velikih problema, saslušavali su ga lokalni udbaši, ali je on imao valjano objašnjenje u Batrićevoj diplomi fotografa, jedinoj u Bijelom Polju. Tako je počelo stvaranje izuzetno vredne foto-ostavštine koja se danas uzaludno nudi Ministarstvu kulture Crne Gore.

„Moj otac je bio neumorni foto-hroničar bjelopoljskog kraja do svoje smrti, pre pet godina”, sa setom priča Mirko. „Do poslednjeg dana je izrađivao fotografije, slagao negative, retuširao, uveličavao i radio posvećenički posao, manirom starih majstora – pedantno i posvećeno. Pored toga što je sam slikao, skupljao je stare fotografije bjelopoljskog kraja, stare foto-aparate, kamere i kino-projektore, dostojnih svakog muzeja na svetu. Svoje delo krunisao je sa dve značajne foto-monografije, u kojima je objavljeno oko 3.500 fotografija.”

Razočaran ovakvim postupkom Ministarstva kulture Crne Gore, Rakočević će se verovatno obratiti Ministarstvu kulture Srbije, verujući da će oni prepoznati potencijal vrednog blaga.