Srbi me nerviraju jer ne uče od istorije

„Moja tema je u stvari poezija u vremenu ludila(...) Zadivljen sam, otud, kad vidim kako za najveći deo današnje poezije istorija ne postoji. Pesnici pišu o Prirodi, o sebi samima sa izrazitom samodovoljnošću, ali ne pišu o svojim egzekutorima”, kaže Simić u jednom od eseja. Čarls Simić je, pored ostalih, dobitnik Pulicerove nagrade, Nagrade Makarturove fondacije, nagrada „Edgar Alan Po” i Američke akademije, a nedavno je saopšteno da je Simić ovogodišnji dobitnik „Zlatnog venca” Struških večeri poezije.   

Iz Beograda ste otišli kada ste imali 15 godina. Mnogo kasnije, rekli ste da vam domovina nikada nije nedostajala. Da li je razlog tome to što ste u Americi pronašli ono čemu ste težili, ili zbog toga što vam se nije sviđalo ono što ste ostavili za sobom?

Ništa tome slično. Pošto sam došao u Ameriku, moji roditelji su se razveli, ja sam napustio kuću kada sam imao 18 godina i počeo da živim sam, prvo u Čikagu, a zatim u Njujorku. Radio sam danju, a školu pohađao uveče. Bio sam prezaposlen i presrećan zbog toga što sam u mogućnosti sve to da učinim sam i da se, pri tome, uopšte i ne sećam odakle potičem.

Iako ste odsutni decenijama, posmatrate Srbiju s udaljenosti i zaključujete da u srpskom mentalitetu ima neke plašljivosti da se suoči sa totalitarnom prirodom njenih lidera, da osvesti ono zbog čega se toliko zanosi sopstvenim istorijskim greškama... Ako je „iscrpljujuće” biti Srbin, kao što kažete, da li se i dalje osećate tako, ili ste uveliko Amerikanac?

Srbija i Srbi nastavili su da me fasciniraju zato što sam rođen kao jedan od njih i imam urođeno shvatanje toga kako njihov um funkcioniše, a kako ne funkcioniše. Srbi me nerviraju zbog toga što su opsednuti sopstvenom istorijom, a nikada iz nje ništa nisu naučili. Amerikanci, kao što to već biva, pate od iste bolesti, tako da se u Sjedinjenim Američkim Državama osećam kao kod kuće.

Ne dolazite u Beograd tako često, ali kada ste tu, primećujete li neke promene? Pisali ste o prozoru koji ste posle nekoliko decenija zatekli razbijenog, kakvim ste ga davno ostavili... Šta to za vas simbolizuje?

Posle 64 godine, naravno, mnogo toga se promenilo, ali opet je i veliki deo Beograda ostao isti. Na iznenađenje mojih prijatelja, nemam problema s tim da se snađem. Dosta sam izostajao iz škole kad sam bio klinac, i provodio bih po čitav dan u šetnji dok nije bilo vreme da se vratim kući. Tako sam dobro upoznao Beograd. A što se tiče tog prozora, mislim da nije bio popravljen zbog toga što su porodice, koje su živele na različitim spratovima u toj zgradi, bile u svađi i decenijama ranije, tako da nisu ni mogle da dele troškove popravke zbog toga što ne govore međusobno.

Pišete o američkom jugu. Čini se da se i tamo stvari sporo menjaju... Isti rasni problemi, isti konzervativizam. Kako, pak, tumačite savremeni „američki san” u velikim gradovima, kulturnim i industrijskim centrima?

Američki san bio je bajka, koju smo prepričavali sebi i verovali da postoji kao odlučnost i samoinicijativa, što svakom Amerikancu garantuje podjednake mogućnosti da dosegne sreću u životu. Međutim, to nikada nije bilo tačno za većinu nas. Ipak, bilo je perioda kada je to zvučalo uverljivije nego danas, kada je našoj deci gore nego njihovim roditeljima, a nejednakost u prihodima ljudi veća nego ikada u istoriji.

Kako vidite budućnost Amerike Donalda Trampa i sudbinu malih zemalja poput Srbije u njenom ogledalu?

Ne vidim ništa dobro. Sjedinjene Američke Države krenuće u nove ratove, bogati će postati još bogatiji, a zemlja će biti podeljenija više nego ikada pre. Kada je reč o Srbiji, ako neki tamo misle da Tramp daje pet para za nju, ili da čak zna da je pronađe na geografskoj karti, ne znaju oni našeg Donalda.

Ludilo ideologija i nepravdi ratova tema je vašeg mišljenja, poezije i eseja. Pesnici su po vašem sudu uvek u egzilu. Osećate li se tako?

Ne osećam se tako. Volim ovu zemlju i osećam kao da sam rođen u Americi, što me uopšte nije sprečilo da je kritikujem čitavog života. Pesnici su, još od Platonovog doba, bili pod sumnjom da kvare omladinu i da izazivaju strasti umesto svesnog mišljenja, te su zbog toga bili proterivani iz idealne države. Za mene je to najbolja preporuka ikada izrečena i pravi razlog da ljudi čitaju poeziju.

Vaš poetski izbor među srpskim pesnicima čine Vasko Popa, Ivan V. Lalić, Aleksandar Ristović... Da li ih, na neki način, smatrate svojom duhovnom porodicom?

Prevodio sam poeziju sve trojice na engleski jezik i volim njihove stihove, ali oni ne bi bili jedini članovi moje „duhovne porodice”, koja uključuje najmanje pedeset pesnika najrazličitijih nacionalnosti.

Pisali ste, takođe, o srpskim narodnim epskim pesmama Kosovskog ciklusa. Kako kosovski mit, po vašem mišljenju, korespondira sa savremenošću Kosova i Metohije?

Mit nikada ne korespondira sa stvarnošću. Vekovi prolaze i nema više Grka u Troji. Volim Kosovski ciklus, ali taj svet nema koristi u rešavanju problema današnjice.

Da li ste još uvek u kontaktu sa srpskim jezikom. Na kom jeziku sanjate?

U dodiru sam sa srpskim jezikom tako što čitam knjige i novine, prevodim pesme. Retko imam mogućnost da govorim srpski, ali nisam ga zaboravio. Sanjam na engleskom, osim kada se moji davno preminuli roditelji pojave u nekom od snova.