Glumac u drami petog oktobra

Otkud knjiga „Lična dokumenta”?

Da napišem knjigu nagovarali su me moji prijatelji i saradnici iz različitih vremena mog delovanja, a i moj sin Rastko, jer sam umnožavajući živote učestvovao u više događaja, koji su ili prećutani ili zaboravljeni ili, kao oni najpoznatiji, krivo tumačeni, ili zlobno prepričavani, od onih koji nisu bili ni blizu i svaku nepouzdanu verziju nepristojno i nevaspitano ponavljali kao tačno tumačenje. Još oko desete ili jedanaeste godine počeo da zapisujem misli, rečenice ili nacrte događaja koje smatram važnim, čije je prepričavanje dovelo do zvaničnih verzija koje su često izrugivanje i uvrede istine i onoga što se stvarno događalo. Tada sam odlučio da ne opisujem osobine ličnosti, pogotovo one rđave, već da tumačim njihova dela. Poštujem kao retko ko drugačije mišljenje i spreman da se protiv njega borim, ne da bih dokazao da sam u pravu ili pobedio, već zato što jednostavno moram. U jesen 2015. u Brdima, gde sam bio na lečenju, počeo sam svakodnevno pisanje, čak i u danima kada sam se borio za život, za sasvim malo neophodnog vazduha, ili za ono malo misli koje su me još uvek činile svesnim bićem. Ostale razloge opisao sam u „Ličnim dokumentima”.

Kako ste se odvažili na objavljivanje?

Preokret u pisanju nastao je u proleće prošle godine kada mi je pesnik Goran Lazović, moj prijatelj, zatražio dvanaest stranica, koje bi objavio u vaskršnjem broju jednog časopisa. Tada sam prvi put pročitao pažljivo 735 stranica koje sam dotada ispisao i nisam našao tih dvanaest stranica. Posustao sam pred nepodnošljivim bolovima, gušenjima, nesanicom, srdžbom i tako nemoćan stvorio sam delo kakvo nikako nisam želeo da stvorim. Odoleo sam iskušenju da sve izbrišem, koje me je držalo jedno dvadeset sekundi i nastavio da pišem. U dvadeset i prvoj sekundi odlučio sam da promenim ugao posmatranja, kao kada gledamo nekakav prizor i koraknemo unapred, ili na jednu ili na drugu stranu da bismo bolje videli. Izvršio sam sitne i retko krupne ispravke. Tako sam dopro do 1.200 strana u Čačku minulog leta. U jesen sam se vratio u Beograd, i započeo najteži postupak u pisanju – sažimanje. Odvajao sam važna poglavlja za drugi rukopis, ona manje vredna ili značajna za nekakav mogući treći i predao rukopis izdavačima. Sačuvao sam sve što nije ušlo u „Lična dokumenta”, za drugo, dopunjeno izdanje.

Otkrijte nam ponešto.

Nastojao sam pažljivo, pregledno i jednostavno da prikažem događaje oko Petog oktobra. Satima nismo znali gde je predsednik Koštunica, ali sam se iznenadio kada sam shvatio da i Zoran Đinđić, šef Dosa, predugo nije znao gde je njegov glavni protivnik, Milošević. Nisu znali ni pobunjenici, što je loše, ali je neugodno kada to ne zna ni vođa pobune. Jedni su tvrdili da je u Dobanovcima, drugi da je na Crnom vrhu, treći da je pobegao u inostranstvo. Otuda omaška da je Oleg Golubović vozio Koštunicu na sastanak sa Miloševićem. Nije. Oleg je bio naša veza sa Rogozinom, odnosno Putinom, i u jednom trenutku pre nego što je minula ta preduga noć 5. na 6. oktobar, Oleg ulazi u kancelariju u Skupštini grada, gde je bilo nas nekoliko, i kaže da se Ivanov sprema ili da je već krenuo za Beograd, gde će se naći sa Miloševićem. Kako, kada Milošević nije u Beogradu – pitao je Đinđić. Jeste – odgovorio je Rogozin. Nezvanično, Rogozin je rekao da će Milošević priznati izborni poraz i da neće biti nasilja. Ali samo nezvanično.  

Da li su ovo memoari ?

Nisu. Ovo je moj doživljaj sveta. Ako budem mogao da ispišem „Lična dokumenta” broj šest ili sedam, to će onda svakako biti memoari.