Kako se Tramp pretvorio u Hilari

Njujorški milijarder danas slavi prvi „rođendan” otkad je na vlasti, ali najvatrenije podržavaoce nema da posluži mnogo čime.

Na dan kada se obeležava sto dana nove američke vlade, predsednik Tramp liči na kandidata Trampa još samo po rečniku i temperamentu. Većinu predizbornih obećanja ne može ili neće da ispuni. Odustao je od ideja koje je, na oduševljenje simpatizera, izvikivao po mitinzima i sada menja mišljenje za 180 stepeni.

Iako je u Belu kuću došao na talasu populističkih poruka da će „isušiti vašingtonsku močvaru”, bezbroj njegovih poteza liči upravo na politiku koju bi vodio bilo koji stanovnik tog staništa.

Ove nedelje je, makar privremeno, odustao od potpornih stubova svoje predizborne kampanje – protekcionističke ekonomske politike i zida na južnoj granici. Kada je uvideo da ne može protiv institucija i da mu Kongres neće odobriti sredstva za ograđivanje od Meksika, odložio je podizanje bedema i zadovoljio se povećanim brojem graničara i dronova. Ustuknuo je da bi izbegao scenario u kojem Kapitol hil odbija da izglasa budžet i gasi saveznu vladu, što bi bilo predstavljeno kao nesposobnost nove administracije.

Iako je Sporazum o slobodnoj trgovini u Severnoj Americi (NAFTA) u kampanji nazivao „verovatno najgorim trgovinskim sporazumom ikada igde napisanim”, ove sedmice se predomislio i rešio da zemlju ipak ne izvuče iz ugovora koji je liberalizovao trgovinu između Kanade, SAD i Meksika. Navodno je nameravao da stavi tačku na NAFTA baš danas da bi imao sa čim da izađe pred birače, ali su ga od toga, kako je saznao „Vašington post”, odgovorili ministar finansija Stiven Menučin, bivši bankar sa Volstrita, i savetnik i biznismen Džared Kušner, koji mu je i zet.

Šef Bele kuće je od dolaska na vlast upravo pod najvećim uticajem ove njujorške ekipe, u koju, osim Menučina i Kušnera, spadaju i predsednikova kćerka Ivanka i glavni ekonomski savetnik Geri Kon, investicioni bankar koji je radio za Goldman Saks. Američki mediji pišu da su liberalni Njujorčani, zagovornici otvorenih granica, ublažili Trampove stavove o zaštiti domaće proizvodnje koju i dalje promoviše druga, populistička struja u Beloj kući oličena u Stivenu Benonu. Trampov strateg, koji zagovara američki izolacionizam, zaustavljanje imigracije i zaštitu radnih mesta u SAD, ostvarivao je najveći uticaj u kampanji i prvim danima nove vlade kada je Tramp potpisao uredbu o izgradnji zida i zabrani ulaska za građane više muslimanskih zemalja. Iako je doveo Trampa do pobede, Benon je sada skrajnut, između ostalog i zbog toga što se posvađao sa predsednikovim zetom. Njegovi saveti više nisu dobrodošli ni u sferi spoljne politike, gde prevlast preuzimaju iskusni pripadnici establišmenta poput savetnika za nacionalnu bezbednost Herberta Rejmonda Mekmastera i ministra odbrane Džejmsa Matisa.

Ako je Benon savetovao Trampa da na izborima kritikuje invazije na Irak i Avganistan i Amerikancima da nadu da je gotovo sa intervencijama, Mekmaster i Matis su ga ovog meseca posavetovali da prekrši obećanje i granatira sirijsku vojsku koja je, prema zapadnim izvorima, izvela napad hemijskim oružjem na civile. Vašingtonski spoljnopolitički establišment, koji je Tramp onoliko osuđivao prošle godine, uticao je da predsednik nedavno sasvim promeni mišljenje o Severnoatlantskoj alijansi, za koju više ne smatra da je zastarela, kao i o Rusiji, za koju više ne tvrdi da je zemlja sa kojom treba pod hitno popraviti odnose. Dok je Kinu u kampanji optuživao za nepoštenu devalvaciju valute, sada za nju ima samo reči hvale. Kako je na Avganistan bacio najjače nenuklearno oružje, poslao armadu u Južnu Koreju i u prekjučerašnjem intervjuu Rojtersu upozorio na mogućnost „velikog sukoba” sa Pjongjangom, mnogima više nije jasno po čemu se Trampova spoljna politika razlikuje od one politike koju je zagovarala Hilari Klinton. Tramp radi upravo ono što je osuđivao kod svoje protivnice i bivšeg predsednika Obame kada je govorio da olako šalju vojnike da vode besmislene ratove produbljujući haos na Bliskom istoku.

Toliko je insistirao na tome da je bivša prva dama u šaci bankara i kapitala, da bi onda u vladu uveo više direktora sa Volstrita nego bilo koji predsednik pre njega.

Ako je i zaboravio na radničku klasu, Tramp se, ipak, drži obećanja datih najbogatijima. Ove nedelje je objavio da će srezati porez za kompanije sa 35 na 15 odsto. „Njujork tajms” procenjuje da će najveći deo kolača otići milijarderima poput Trampa, dok će srednjoj klasi biti bačene mrvice.

Ovim će napraviti rupu u budžetu i lišiti se novca koji mu je potreban da bi ispunio drugo obećanje – da će u izgradnju i obnovu infrastrukture uložiti hiljadu milijardi dolara. Uvek može da se zadužuje, ali to je još jedna stvar protiv koje je bio u kampanji.

U predizborna obećanja koja je ispunio sigurno spada povlačenje SAD iz sporazuma o slobodnoj trgovini na Pacifiku. Probao je da ispuni još dva, ali su ga sudovi sprečili u tome. Iako je stvarno doneo uredbe kojim se zabranjuje ulazak u SAD za pojedine muslimane i ukidaju savezna sredstva za gradove koji štite ilegalne imigrante, njegovi ukazi su oboreni na sudu, pa ne može da ih podvede pod uspešno sprovedenu politiku. Pokušao je da održi reč i ukine i „Obamaker”, ali je shvatio da nema podršku kongresmena, posle čega je, čini se, odustao i okrenuo se drugim „projektima”. Ukinuo je brojne Obamine ekološke restrikcije, što je i najavljivao na izborima, a nije odmoglo ni to što su se predstavnici krupnog kapitala, isti oni protiv kojih je vodio rat na rečima, smenjivali na belom kanabetu Ovalnog kabineta ohrabrujući ga da tako nešto uradi. Posle zaokreta prema Kini, Trampovi glasači iz redove radničke klase imaju sve manje razloga da veruju da će predsednik i stvarno, kao što je obećao, zaštititi njihova radna mesta. 

Baš pred obeležavanje prvih sto dana nove vašingtonske vlade, najpoznatiji evropski ekstremni desničar Žan-Mari le Pen je posavetovao kćerku da, ako hoće da pobedi na francuskim predsedničkim izborima sledeće nedelje, mora da bude više nalik čoveku koji je pobedio na američkim. Ako bi i htela da posluša savet oca koga je odavno izbacila iz stranke, Marin le Pen bi ponovo naišla na poteškoće. Ni Trampu više nije lako da bude Tramp, a kamoli nekome drugom.