Srbija prepoznaje zlo

Prosečna zarada je porasla u poslednjoj godini dana, povećali smo najnižu cenu rada za oko osam odsto, nezaposlenost je smanjena na 13 procenata, čime smo se približili evropskom proseku, poručuje u prvomajskom intervjuu za „Politiku” ministar Aleksandar Vulin, najavljujući nove zakonske predloge kojima bi se regulisale osetljive oblasti rada, ali i ojačali reprezentativni sindikati. To su i sezonski rad i rad na lizing, ali i nacrt zakona o štrajku.

– Napredovali smo, ali ni izbliza dovoljno. Smanjenje stope nezaposlenosti je prvi korak, a potom dolazi poboljšanje strukture zaposlenosti, odnosno bolje plaćena radna mesta. Investitori su počeli da otvaraju pogone gde su im potrebni visokoobrazovani kadrovi – kaže ministar Vulin u čijem su resoru i radnička prava, nekada masovno slavljena na Praznik rada.

Kritičari tvrde da to nije sma­njenje nezaposlenosti, već sta­tistički trikovi?

Suštinsko merilo je količina novca u kasi Fonda PIO. Prošlog meseca smo imali povećanje uplata doprinosa za skoro tri milijarde dinara! Ko je to uplatio, ako nisu zaposleni? Ako uračunamo i to da su plate u javnom sektoru smanjene, po svakoj logici morala bi da opadne i količina doprinosa Fondu PIO. A mi vidimo da se povećala. To je opipljiv dokaz povećanja zaposlenosti. Vlada je 2012, kada je nezaposlenost bila 24,8 odsto, iz budžeta obezbeđivala 48 procenata novca u penzionom fondu. Sada dotiramo svega 35 odsto, dok je sve ostalo iz doprinosa na zarade. 

Kažu i da investitore privlačite zbog jeftine radne snage, kao da smo Kambodža...

Neće niko doći samo zbog jeftine radne snage. Potrebna mu je stabilna pravna država, gde je uređeno zakonodavstvo i postoji tržište. Da je samo do niske cene rada, svi bi otišli u Albaniju, ili u Makedoniju, a naročito u Kambodžu.

Kada pominjete stabilnost, to je nešto što stalno potencira ova vlada?

U političkom smislu mi jesmo ostvarili stabilnost. Neupitna je većina u parlamentu, izabran je predsednik države sa skoro referendumskom podrškom. Ipak, imamo proteste na ulicama za koje je dosta teško reći šta im je cilj. Ne vidim drugo rešenje, nego da su oni koji su poraženi na izborima smislili način da ukinu izbore. 

Ali, čuli smo nedavno i od evropskog komesara Johanesa Hana da se sa demonstrantima mora razgovarati?

Sa kim? Da li sa svakim pojedinačno? Oni govore da ih niko ne vodi i da je sve spontano. Koliko sam razumeo, poruka je da su nezadovoljni rezultatima izbora, ali i da žele smenu političke elite. Svaki poslanik u parlamentu je politička elita, pa i opozicija. Zato bi prvo trebalo da kažu šta podrazumevaju pod političkom elitom. Voleo bih da čujem šta zaista žele. I u čije ime.

Preživeli smo teška vremena poslednjih decenija, nezadovoljstvo se nataložilo, mnogi s razlogom protestuju...

Nikada nisam sporio da ima ljudi zabrinutih zbog socijalnog položaja. Na najave da će biti bolje, odgovaraju da žele da im odmah bude bolje. To je legitimno. Naravno da posle 12 godina razorne privatizacije ne možete očekivati da zemlja bude socijalno pravedna. Sporni su načini izražavanja nezadovoljstva. Kao i to što je glavna ideja smena Aleksandra Vučića, bez obzira na izbore. Zamislite kakav bi pritisak bio da je Vučić osvojio na primer 51, a ne 56 odsto glasova. Nije svima u interesu da zemlja bude stabilna. Ovo nepodnošljivo podseća i na ukrajinski Majdan i na Makedoniju.

Fabrike smo izgubili u privatizaciji, ali smo dobili Zakon o radu, koji je stigao iz vašeg ministarstva?

Taj zakon je pokazao koliko je važan za ekonomski oporavak. Osnovna zamerka je bila da će on uništiti sindikate, a vidite da su danas živi i zdravi. I više ne kritikuju ovaj zakon. Tvrdilo se da će uništiti i kolektivno pregovaranje, a potpisali smo čak 18 kolektivnih ugovora, najviše u odnosu na sve ranije vlade. Pominjano je masovno otpuštanje, a zaposlenost je povećana. Govorili su da po tom zakonu možete da otpustite radnika kako hoćete, a prvi put smo uveli pravila kako se neko otpušta. Uveden je obračunski listić kao dokaz na sudu da li je gazda dužan. Tako je prinudno naplaćeno četiri miliona evra i dodeljeno radnicima. U suprotnom nikad ne bi dobili taj novac.

Zašto se onda dešava da država kao komandos ulazi u „Gošu” i druge fabrike i spasava radnike? A onda tu državu proglašavaju za krivca što je jedan od očajnika digao ruku na sebe...

Država je kriva što je dopustila takvu privatizaciju iz 2007. godine. Svesni smo da 375 radnika u „Goši” ne pitaju koja vlada je to privatizovala. Zovu nas u pomoć i tu smo da pomognemo u granicama zakona, ali ne možemo da oduzimamo privatno vlasništvo, jer koji će poslodavac onda doći u našu zemlju.

Vi ste levičar, ali koliko je moguće u današnjem svetu ostati dosledan idealima?

Skoro nemoguće. Nigde u svetu više ne postoji ideološki organizovana radnička klasa. Kada je Aleksis Cipras prvi put došao kod mene u Beograd, tada smo već bili u vladi. Objašnjavao sam mu naše mere sa smanjenjem plata i penzija. Rekao mi je da je to jako loše. Potom je postao predsednik vlade i morao mnogo više da smanjuje. Opet sam ga pitao da li me razume. Rekao je tad da odlično razume.

Jednom ste rekli da ako neko u Srbiji oseća da je gladan, neka se obrati državi. Ostajete li pri tom stavu?

Svaki političar beži od reči glad i siromaštvo. Imamo 77 narodnih kuhinja koje svakodnevno daju obrok za više od 36.000 ljudi. Jedna od najvećih, sa 1.200 korisnika, nalazi se u Bujanovcu. Za nju ove godine izdvajamo 17 miliona dinara, ali je to jedina kojoj lokalna samouprava neće da dodeli ni dinar.

Zašto?

Predsednik opštine Jonuz Musliju kaže da ga ti ljudi ne zanimaju. Umesto narodnim kuhinjama, on se bavi time kako da otcepi deo Srbije i izazove rat.

Kada Musliju tvrdi da mu Srbija ne daje platu, šta to znači? 

Da te prihode uplaćuju Albanci koji žive u Bujanovcu. Trebalo bi da se seti da tu živi i veliki broj Srba. Pa da izabere koji dinar mu nije potreban, a koji jeste.

Reklo bi se da ste jedan od borbenijih ministara kada je reč o regionalnim temama. Uvek ste u prvim redovima da odgovorite?

Kad u životu radim nešto punog srca, trudim se da budem u prvim redovima. Kada sam u Jadovnu govorio o Alojziju Stepincu, pokrenuta je rasprava. U suprotnom, već bi bio kanonizovan. Samo sam pitao da li vikar ustaške vojske može da bude na nebu sa decom koju je poklala ta ista vojska. Niko nije negirao da je decu poklala ustaška vojska, niti da je Stepinac bio njen vikar. Pitao sam i Antu Gotovinu da li je ustaša. Čuo sam potom svašta o svojoj majci i sebi, ali ne i odgovor da li je ustaša. Zar je toliko teško da kaže da nije?

Mislite li da je teško skloniti i tablu sa natpisom „za dom spremni” u Jasenovcu?

Možete li da zamislite tablu sa natpisom „Zig hajl” u Mauthauzenu? Nije valjda da naši susedi ne osećaju potrebu da se bore protiv fašizma. Zašto film o Jasenovcu, „Testament” Lordana Zafranovića, nije prikazan u Hrvatskoj? U zgradu Palate „Srbija”, gde se nalazi veliki mural „Bitka na Sutjesci”, posle 5. oktobra dolazio je tadašnji nemački kancelar Gerhard Šreder. Kada su dočekivali gosta, prekrili su „Bitku na Sutjesci”. Neko mu je to rekao, a on se uvredio i odgovorio im: „Ja nisam nacista. Borio sam se protiv njih.”

Videli smo u spornom filmu „Jasenovac – istina” – podržan od hrvatskog ministra kulture koji se slikao sa ustaškom kapom – da se Ante Pavelić navodno protivio zločinima, da je molio Maksa Luburića da ne preteruje?

To je kao kada Daut Haradinaj kaže: „Mi smo čuvali vaše crkve i manastire”. A od koga su ih čuvali? Isto kažu da je Stepinac spasavao Srbe. Od koga? Kako su se zvale te ubice? Setimo se izjave reisa Huseina Kavazovića da Vlasi ne smeju da vladaju Srebrenicom, a potom Bakira Izetbegovića sa vrlo sličnom izjavom. Evropa je to kasno počela da shvata, ali je počela. Upozoravali samo da na Ozrenu odred „El Mudžahedin” nije sekao srpske, već hrišćanske glave. Kao što u Prizrenu Bogorodica Ljeviška nije paljena samo kao srpska crkva, već hrišćanska. Mislili su da će to zlo u Srbiji da se završi i nahrani. Sad ne znate da li je Prizren ili Pariz, da li je „El Mudžahedin” na Ozrenu ili negde u Nemačkoj...

Ipak, kao da i dalje povlađuju pretnjama...

Srbiju treba slušati, jer ume da prepozna zlo. Nema u istoriji zla s kojim se Srbija nije sukobila. I ne postoji zlo koje i pored nerazumevanja i često velikih žrtava nije pobedila. Svet bi morao da nas čuje kada govorimo o zlu. I o stabilnosti u regionu pričamo da bismo izbegli zlo. Kada pogledate Makedoniju, zapitate se da li biste voleli da to postane deo srpske svakodnevice. Zalihu stabilnosti smo očuvali, ali se ne sme dozvoliti da se ona troši na ulici.