Oduševljenje i kajanje zbog vraćenih kvadrata

Vr­šac – Sre­di­nom osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka, u ak­ci­ji „Imaš ku­ću – vra­ti stan”, ko­jom je dr­ža­va, po­red osta­log, že­le­la da pra­vič­ni­je ras­po­de­li stam­be­ni fond, do­bi­je­ne sta­no­ve na ko­ri­šće­nje u Vr­šcu je vra­ti­lo sa­mo pet fa­mi­li­ja. Naj­ma­nje još pe­de­se­tak no­si­la­ca sta­nar­skog pra­va je „okre­nu­lo gla­ve” i sa­če­ka­lo de­ve­de­se­te go­di­ne, ka­da su za ba­ga­tel­ne su­me ot­ku­pi­li dru­štve­ne sta­no­ve. Po­tom je du­go ras­pre­da­no o di­le­mi da li su bi­li ošte­će­ni oni ko­ji su re­dov­no od pla­ta odva­ja­li u stam­be­ne fon­do­ve, a za­uz­vrat ni­su do­bi­li ni­šta. 

Si­ro­ti­nja ni­je ima­la šta da vra­ti, jer je je­dva do­bi­ja­la sta­no­ve so­li­dar­no­sti, i to pod stro­gim uslo­vi­ma.Či­ta­ve vi­še­sprat­ni­ce su po­dig­nu­te za naj­sla­bi­je pla­će­ne rad­ni­ke i pen­zi­o­ne­re. Naj­ve­ći broj sta­no­va su po­de­li­la pred­u­ze­ća, ko­ji­ma je na osno­vu ula­ga­nja u stam­be­ni fond pri­pa­dao pro­por­ci­o­na­lan broj sta­no­va, za ko­je je uvek bi­lo vi­še za­in­te­re­so­va­nih.

Tri de­ce­ni­je su pro­te­kle od ak­ci­je „Imaš ku­ću – vra­ti stan”, ko­ja se uru­ši­la sa­mo po­sle ne­ko­li­ko go­di­na. U me­đu­vre­me­nu su za­bo­ra­vlje­ni Vr­šča­ni ko­ji su dru­štve­ne sta­no­ve vra­ti­li i ti­me iza­zva­li opreč­na mi­šlje­nja su­gra­đa­na. Naj­ve­ći pro­tiv­ni­ci ta­kvog po­te­za su bi­li oni ko­ji su ima­li dru­štve­ne sta­no­ve, ali i kre­di­ti­ma po­dig­nu­te kom­for­ne i le­pe ku­će. Uglav­nom se ra­di­lo o uti­caj­nim i ugled­nim lič­no­sti­ma, ko­ji ni­su mno­go ma­ri­li za ovu ak­ci­ju. Ka­pi­ta­li­zam je ku­cao na vra­ta.

Me­đu­tim, je­dan od „za­bo­rav­nih” Vr­šča­na sa­mo ogra­du oko no­ve ku­će ni­je na­pra­vio, a dru­gi Vr­šča­nin ni­je mon­ti­rao pre­ki­da­če i utič­ni­ce u so­ba­ma, pa se ku­ća ni­je sma­tra­la za­vr­še­nom. To je bio i glav­ni „adut” za ko­mi­si­je ovim po­vo­dom osno­va­ne. Za to vre­me, u op­štin­skom Ode­lje­nju ur­ba­ni­zma je po­sto­jao spi­sak od 30 ko­ri­sni­ka sta­no­va, ko­ji su ku­će gra­di­li, pa se oče­ki­va­lo da će dru­štve­ne sta­no­ve vra­ti­ti. Na­ši sa­go­vor­ni­ci su tvr­di­li da je bar još 50 ko­ri­sni­ka tre­ba­lo da bu­de na tom spi­sku.

Pre­ma nji­ho­vom se­ća­nju i po­tvr­da­ma ak­te­ra ili rod­bi­ne, dru­štve­ne sta­no­ve, uglav­nom dvo­sob­ne ka­drov­ske, vra­ti­li su: 1985. go­di­ne, dr Di­mi­tri­je Na­stov, gi­ne­ko­log, Jo­nel Đan, za­me­nik osnov­nog jav­nog tu­ži­o­ca u Vr­šcu, upo­ko­je­ni dr La­vi­nel Po­pi, ne­u­rop­si­hi­ja­tar, Stan­ko Po­pić, ta­da­šnji šef Slu­žbe dr­žav­ne bez­bed­no­sti u ovom gra­du, i, ta­ko­đe po­koj­ni, Sta­ni­slav Ka­ra­si, uče­snik NOR-a.

Stan je vra­tio dr Di­mi­tri­je Na­stov, još 1985. go­di­ne, či­ja je i su­pru­ga bi­la va­žan ka­dar u vr­šač­kom zdrav­stvu. Još ne­ko­li­ko go­di­na je za­vr­ša­vao grad­nju ku­će. On je za­ni­mljiv još po jed­nom ge­stu: ma­da je bio na­čel­nik gi­ne­ko­lo­škog ode­lje­nja, on je 1993. go­di­ne dao ot­kaz, i oti­snuo se u pri­vat­ni­ke. Ka­že da mu je bi­lo ve­o­ma te­ško, ali ni­ka­da zbog to­ga ni­je za­ža­lio, kao i za vra­ća­nje ka­drov­skog sta­na.

– Ni­sam ni mi­nut raz­mi­šljao da stan za­dr­žim. Što se od­la­ska u pri­vat­ni sek­tor ti­če, i to je bi­la mo­ral­na od­lu­ka: ni­sam pri­hva­tao da bu­dem ra­za­pet iz­me­đu dr­žav­nog po­sla i pri­vat­ne or­di­na­ci­je. Sa­da, me­đu­tim, mo­ja po­ro­di­ca mu­ku mu­či, jer ćer­ka sa za­vr­še­nim eko­nom­skim fa­kul­te­tom i ne­ko­li­ko spe­ci­ja­li­za­ci­ja, već pet go­di­na tra­ži po­sao – ka­že nam dr Di­mi­tri­je Na­stov.

Dru­štve­ne kva­dra­te gra­do­vi u raz­vo­ju su, uglav­nom, ko­ri­sti­li za pri­vla­če­nje struč­nja­ka, pa su ta­kvi sta­no­vi do­bi­li na­ziv ka­drov­ski.

– Ka­da smo ku­pi­li ku­ću, nov­cem ko­ji je moj po­koj­ni su­prug dr La­vi­nel Po­pi, ne­u­rop­si­hi­ja­tar, za­ra­dio u Ku­vaj­tu i Ira­ku, od­lu­či­li smo da vra­ti­mo dvo­so­ban stan od 64 kva­drat­na me­tra. Bi­li smo pre­sreć­ni po­sle to­ga. Ali, na­še za­do­volj­stvo je krat­ko tra­ja­lo. Ubr­zo smo po­če­li da se ka­je­mo, ka­da smo vi­de­li da su svi ko­ri­sni­ci dru­štve­nih sta­no­va do­bi­li pra­vo da ih bud­za­što ot­ku­pe i da smo za­pra­vo iz­i­gra­ni. Sa­da ta­kav stan vre­di bar 40.000 evra – pri­ča dr Dra­gi­na Po­pi, gi­ne­ko­log.

Jo­nel Đan, za­me­nik osnov­nog jav­nog tu­ži­o­ca u Vr­šcu, vra­tio je dru­štve­ni ka­drov­ski stan od 60 kva­dra­ta, 1987. go­di­ne, iako ku­ća po­di­za­na ban­kar­skim kre­di­ti­ma, još ni­je bi­la za­vr­še­na. 

– Za­ni­mlji­vo je da je ko­ri­snik dru­štve­nog sta­na mo­gao bez pro­ble­ma da sa­zi­da ve­li­ku vi­ken­di­cu i da ne sno­si po­sle­di­ce, jer je vi­kend-ku­ća van me­sta sta­no­va­nja. Za one ko­ji ni­su vra­ti­li stan bi­lo je pred­vi­đe­no da se sa nji­ma ras­ki­ne ugo­vor o za­ku­pu dru­štve­nog sta­na. Me­đu­tim, ni­je­dan ta­kav slu­čaj u Vr­šcu ni­je za­be­le­žen. Ali, u me­đu­vre­me­nu ni­sam za­ža­lio što sam stan vra­tio – ka­že Đan, po­znat i po to­me što je, u ni­zu od pet­na­e­stak vo­lon­ter­skih po­slo­va, bio i pred­sed­nik Sa­ve­za stam­be­nih za­dru­ga Ju­go­sla­vi­je, od 1988. do 1991. go­di­ne.

Dra­gan Maj­sto­ro­vić, ta­da­šnji se­kre­tar SIZ-a (Sa­mo­u­prav­na in­te­re­sna za­jed­ni­ca) sta­no­va­nja, tvr­di da se ni­če­ga ne se­ća. „Kad bih se se­ćao, za­što ne bih re­kao? Ne­mam če­ga da se sti­dim. Ak­ci­ja je bi­la le­po za­mi­šlje­na, ali ju je ne­ko pre­ki­nuo, a taj ’ne­ko’ je znao za­što je to uči­nio. Ne­ke go­di­ne čo­ve­ka či­ne star­cem, a ne mu­dra­cem. Da sam mu­drac, se­tio bih se i ove ak­ci­je.”