Srbiji je potreban novi sistem Lola

Svoju priču počinju od činjenice, kako kažu, da je fabrika počela da tone još na početku devedesetih. „Lolin” račun je blokiran 1996. godine, kada je uvedeno predstečajno stanje. U 2001. je firma ušla sa ogromnim gubitkom, za hiljade radnika nije bilo posla, nije bilo novca za plate, štrajkovalo se.

Sredinom 2001. Fabrika mašina alatki „Lola korporacija” nije imala nijednu ugovorenu mašinu, a mašine iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, tehnološki prevaziđene, bilo je vrlo teško prodati.

Ali, „Lola” se razvijao i posle 2000. – tvrde rukovodeći ljudi iz tog doba.

– Krenulo se u razvoj novih proizvoda, tako da su već 2003. na svetskoj izložbi mašina alatki EMO u Milanu bile predstavljene dve savremene mašine koje nisu zaostajale za sličnim najsavremenijim – kaže dr Vladimir Kvrgić, u to vreme direktor Fabrike alatnih mašina. – Kasnije su razvijene familije ovakvih mašina koje su do 2010. godine prodate u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji, Sloveniji, Belorusiji, Kini i Rusiji. Pored ovoga, u oblasti mašina alatki „Lola sistem” je u tom periodu razvio i prodao više novih presa, a 2005. je razvio i proizveo najveći centar za reciklažu komunalnog otpada u Evropi, koji se nalazi u Parizu. Tada su u Francuskoj prodata još dva reciklažna centra.

„Lola” je obnovila proizvodnju i počela da beleži rast 2002, 2003. i 2004. uprkos tvrdnji grupe autora pomenute monografije kako su, posle 31. decembra 2001. godine, „neki odlučili da likvidiraju Lolu”.

U oceni poslovanja za period 2002–2004. Miodrag Stašić, tadašnji generalni direktor „Lola sistema” je napisao:

„Nije ostvaren program finansijske konsolidacije, nastavljeno je poslovanje sa blokiranim računom i otežanim pristupom bankama. U 2003. je izdejstvovan status firme u restrukturiranju i sudska zabrana raspolaganja sredstvima fabrike i time sprečeno da poverioci razvlače njenu imovinu. Početkom 2004. napravljen je koncept programa „Šta dalje u Loli”, s namerom da se fabrika pripremi za privatizaciju. Ministarstvo, odnosno tadašnji ministar Bubalo, nije prihvatio ovaj pristup, već je zastupao stav – ili privatizacija ili stečaj. Zato su u „Loli” definisani novi ciljevi: Očuvanje imovine, očuvanje poslova i isplate plata, izrada Programa restrukturiranja i privatizacije”, podseća Stašić.

– U 2005. su Ministarstvo privrede, Agencija za privatizaciju i konsultantska kuća odlučile da se „Lola” privatizuje prodajom imovine licitacijom, a ne tenderom, kako je to predviđao Zakon o privatizaciji – podseća Kvrgić. – Ova odluka nije obavezala budućeg kupca da nastavi sa proizvodnim programom „Lola sistema”, niti ga je obavezala da investira u razvoj, što je bilo neophodno kako bi se fabrika modernizovala. Licitacijom obavljenom 2007. privatizovani su najveći delovi „Lola sistema”, nakon čega je proizvodnja nastavljena.

Međutim, danas su od „Lole” ostali još samo neki privatizovani pogoni koji proizvode daleko jednostavnije i manje vredne proizvode.

Propadanje „Lole” i celokupne srpske industrije počelo je, zapravo, sa „davljenjem Jugoslavije.”

– Sredinom osamdesetih imali smo veoma sposoban inženjerski kadar i visokokvalifikovane majstore za proizvodnju složenih proizvoda kao što su mašine alatke – kaže Vladimir Milačić, profesor u penziji beogradskog Mašinskog fakulteta. – Jugoslavija je tada zauzimala između 12. i 14. mesta u svetu među proizvođačima mašina alatki, a više od polovine te proizvodnje bilo je u Srbiji. Ceo taj metalski kompleks s rasturanjem Jugoslavije se rasparčao. Tako je zemlja koja je težila da se približi industrijski razvijenim, a bila je zemlja u razvoju, postala zgarište industrije.

Ali, bez industrije su počele, doduše dobrovoljno, da ostaju i neke industrijski najrazvijenije države. Petar B. Petrović, profesor beogradskog Mašinskog fakulteta, ukazuje da je kriza koja je zahvatila globalnu ekonomiju 2008. godine označila kraj opšteg trenda deindustrijalizacije vodećih ekonomija sveta i utopijskog razvoja zasnovanog na ekonomiji usluga. Evropa je munjevito reagovala političkom platformom pod nazivom „Evropski ekonomski plan oporavka”, koji je 2012. preveden u novi strateški okvir.

– Evropa ga poetično naziva „Evropska industrijska renesansa”. Prerađivačka industrija se naglo našla na vrhu plana delovanja svakog evropskog političara, a sve strateške politike su preko noći usmerene ka ovom cilju – kaže Petrović. – Isto se dešava i u SAD, gde je državna administracija shvatila da zemlja neće moći da održi svoju poziciju ekonomskog lidera, niti da osigura nacionalnu bezbednost, bez oštrog zaokreta ka proizvodnji. Srbija u ovom procesu stoji po strani, čvrsto istrajavajući na odbrani utopijske mantre ekonomskog razvoja bez razvoja sopstvene industrije i sopstvenog razvoja. Sve u nadi da će stvaranjem pogodnog ambijenta za privlačenje stranih investicija, kroz strani finansijski i intelektualni kapital, pokrenuti, nekim čudom, potpuno zaustavljenu ekonomiju, a posebno industriju. Za to vreme, industrija se po svom fizičkom obimu, broju ljudi koji je zapošljavala i finansijskom doprinosu nalazi zarobljena na trećini onoga što je ostvarivano davnih osamdesetih godina prošlog veka.

Može li u Srbiji da se obnovi i razvije industrija, za šta se zalažu svi oni koji su stvarali „Lolu”? Da li je u „Loli” sačuvano nešto od iskustava, znanja i „stare slave” na domaćem i inostranom tržištu, što bi koristilo reindustrijalizaciji Srbije?

– Kao minijaturna ekonomija, Srbija ne može da preživi bez značajnog izvoza proizvoda sa velikom dodatom vrednošću i potpune, ali regulisane otvorenosti – smatra Petrović. – Epicentar nove industrijalizacije mora da bude izgradnja fabrika za proizvodnju mašina koje stvaraju druge mašine i druge fabrike. Zato su dragocene fabrike, poput nekada moćne Fabrike teških alatnih mašina „Ivo Lola Ribar”. Srbija mora da pronađe način kako da taj deo svoje ekonomije oživi. Mantre neoliberalnih recepata ekonomskog razvoja ne treba da budu prepreka tom procesu.

Zato je Srbiji potreban novi „Lola” i mnogo novih „Lola”, poručuje Petrović, što potpisuju i svi „lolinci” . .

Na nesreću, bivši direktor Fabrike alatnih mašina Vladimir Kvrgić podseća da kupci delova „Lola sistema” nisu bili proizvođači takvih postrojenja.

– Razvoj mašina alatki je zadržan jedino u „Lola institutu” – ukazuje Kvrgić i naglašava da je osnivač ovog instituta i vlasnik njegove imovine i danas država.

Nažalost, Kvrgić tvrdi da država nije brinula o potrebi da se „Lola institut” očuva, kao jedini institut koji se bavi mašinama alatkama i proizvodnim tehnologijama. Svesno ili ne, on se guši. Da li je namera da se ugasi, kako bi se lakše prodale njegove zgrade, a naročito atraktivan plac u Košutnjaku na kome se one nalaze?