ponedeljak, 14.06.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista

Poezija za tvrde uši sveta

Razlozi zbog kojeg oni koji vrednuju savremeno poetsko stvaralaštvo nisu cenili dovoljno pesme Duška Trifunovića mogli bi se pronaći u njegovoj estradi
Душко Трифуновић (Фото: Википедија)

Kao „svojeglavo” autentičan, Duško Trifunović (1933–2006), ističe Stevan Tontić, pomalo je zagonetan slučaj savremenog srpskog pesništva. Doživeo je da postane široko poznat, popularan i kod mnogih čitalaca (slušalaca) omiljen pesnik, da ima svoje recitatore i epigone, svoje pohvalne kritičare (među njima beše i Branko Miljković), i sumnjičave kritičarske pratioce, pa, ipak, istinska recepcija njegove poezije izostala je.

On je više od bilo kojeg drugog našeg savremenog pesnika imao potrebu za publikom, za živim govorenjem svojih stihova kako bi njegove „jetke pripovetke” prodrle u tvrde uši sveta.

„Službeni glasnik”, u kolekciji „Delta”, objavio je  knjigu izabranih pesama Duška Trifunovića „Tumač tiranije i deruge pesme”. Izbor je načinio i pogovor napisao Stevan Tontić. U naslovnoj pesmi, pesnik kaže: „Moj časni majstor Tumač Tiranije/ oholo hledi led/ da cvokne studen u njemu/ da srce skloni u njega/ um da mu se ne pomrači/ tiraniju dok tumači” (1966).

Trifunovićevo „pjevanje i mišljenje”, po onome što je u njemu najsuštinskije, naglašava Tontić, svojevrsni je moderni individualno-umetnički izdanak i nastavak one vrste naše narodne duhovnosti i mudrosti koje su se najprimerenije uobličile, ne samo u poeziji, već i u jezičkom paradoksu i sentenci, duhovitim, ali i metafizički ponornim „zamršajima” reči, u jezičkim igrama i obrtima, u začudnim i zagonetnim, značenjski do neprozirnosti bogatim iskazima i kalamburima.

Bio je kod mnogih čitalaca i slušalaca omiljen pesnik, imao svoje recitatore i epigone, svoje pohvalne kritičare (među kojima i Branko Miljković), ali je ipak izostala istinska recepcija njegove poezije

S jedne strane – metafizika, s druge – politika! S jedne strane, poniranje u mračnu zagonetku jezika i postojanja, s druge, lagano poigravanje opštepoznatim istinama, frazama i dnevnim lozinkama. Za taj govor u oblicima izreka, zagonetki, poslovica, pošalica, u različitim oblicima mudrovanja ili poigravanja u jeziku, moglo bi se reći da istovremeno kazuje i više i manje od normalnog, standardnog izražavanja. To je govor skrivanja i udaljenog asociranja, aluzije i mimikrije, neobičnog poređenja i dosetke. Takav govor pretpostavlja veliko životno iskustvo i iskustvo „pomerene” upotrebe jezika. Samo takvo iskustvo i poseban jezički dar obezbeđuju suverenost u vladanju odabranim oblicima govorenja i komunikacije.

Rani Trifunović, kaže Tontić, neuporedivo je liričniji od Trifunovića iz doba pune zrelosti: svet detinjstva i zavičaja ovenčan je u njegovoj ranoj poeziji aurama lepote i nevinosti, slikama prvih važnih otkrića, natopljen onom mladićkom duševnošću i elegičnošću koja se još hranila verom u mit raja na zemlji i utopijom jednog boljeg sveta. Međutim, Trifunovićeve kantilene iz zbirki „Zlatni kuršum” (1958) i „Babova rđava baština” (1960), ne idu u vrstu patetično-osećajne poezije, u bolećivi lirizam. U njima je već započela s radom krtica pesnikove sumnje s „podzemnim” jezikom Trifunovićevih dvosmislica i gorkih pitalica.

Iako uviđa da „tajanstvenosti ni u čemu nema” i da „zevovi me vrebaju”, Trifunović je u „Zlatnom kuršumu”, „Babovoj rđavoj baštini”, a donekle i u „Jetkim pripovetkama” (1962), melanholični lirik koji peva svoja opominjujuća otkrića, i pripoveda svoje još ne toliko ironične bajke. Ironija će se pojačati u narednim zbirkama, u „Tumaču tiranije” i „Šok sobi”.

Gotovo sva najbolja dela (prvih pet pesničkih knjiga), podseća Stevan Tontić, Duško Trifunović je objavio u Sarajevu. Podatak koji bi tom gradu mogao da služi na čast jer je tih godina – suprotno uvreženom mišljenju – imao i dremljivih ili bolećivih ideoloških cenzora. U svakom slučaju, Duško ih je superiorno nadigrao. Ponekad se činilo da je od neprozirnih šifara i metafora sa duplim dnom – bio napravio svoj stil. A dirati piscu u nešto tako fino, a neodređeno kao što je stil, to ni za teorijski potkovanog cenzora nije bilo posve zgodno. Tako je Trifunović u navedenim, ali i potonjim knjigama prokrijumčario pristojnu sumu uvrnutih i subverzivnih misli o svetu u kojem je živeo. Kad bi se sve to sabralo u brevijar pesnikovih nepoćudnih iskaza, metafora i aluzija, dobila bi se prilično crna slika poluvekovlja u kojem je disao i pisao.

Komеntari1
c9c8e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marko Pravica
Sta god ko mislio, on je nas veliki pjesnik. Nisu mogli da mu oproste jasnost i komunikativnost. Trifunovic je bio i ostao narodni pjesnik, pisao je poeziju koju tzv. prosjecni ljudi mogu da razumiju, a to se kopd nas ne oprasta.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja