Izgrađen na brzinu, ali za sva vremena

Zubin Mehta, Sting, Plasido Domingo, Hoze Kareras, Monserat Kabalje, Rej Čarls… samo su neka od imena koja su nastupala pod svodovima novobeogradskog zdanja. Ugostilo je Kraljevsku filharmoniju iz Londona, Njujoršku i Drezdensku, Simfonijski orkestar Milanske skale, velike baletske ansamble Boljšog teatra... Na njegovoj sceni izvođene su „Aida”, „Trubadur”, „Nabuko”, „Karmen”…

Naš najveći kulturni, poslovni i kongresni centar „Sava centar” u danima kada slavi 40. rođendan može se pohvaliti blistavom statistikom.

– Oko 35. 000 kulturnih manifestacija sa oko 15 miliona posetilaca održano je u našoj ustanovi. Upriličeno je oko 10.000 međunarodnih i domaćih kongresnih skupova sa oko dva miliona učesnika – prebraja dosadašnje goste Đorđe Mazinjanin, direktor „Sava centra”, koji je, kako nam je otkrio, bio i na svečanom otvaranju ove ustanove pre četiri decenije, ali tada u ulozi mladog folkloriste.

A kako se rodio naš najveći kongresni centar?

Kada je Tito preuzeo obavezu da se Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji održi u našoj zemlji, postavilo se pitanje gde bi taj skup mogao da se upriliči. Za razliku od većih gradova u Evropi, Beograd tada nije imao dovoljno veliki objekat koji bi služio kao kongresni centar, pa je već 1976. godine doneta odluka o njegovoj izgradnji. Od odluke do realizacije trebalo je nešto više od godinu dana, pa je „Sava centar” (odnosno njegov A objekat) otvoren već 14. maja 1977. Dok se, novobeogradska, znatno mlađa komšinica „Arena”, gradila punih 16 godina, prvi kongresni centar u našoj zemlji, na ukupnoj površini od oko 120.000 kvadrata, u potpunosti je bio završen za tri godine – do 1979, kada su podignuta i druga dva bloka.

Najveći deo tereta u ostvarivanju ovog poduhvata pao je na tadašnjeg gradonačelnika Živorada Kovačevića, a projektant zdanja bio je arhitekta Stojan Maksimović. Njemu je tada pripao izuzetno težak zadatak da za samo mesec dana preda konceptualno rešenje zgrada.

– Taj mesec proveo sam u izolaciji, u kući za goste u Skupštini grada, u avionima između Pariza, Kopenhagena i Helsinkija koje sam posetio da vidim kako su oni taj posao savladali, u besanim noćima sa prvim saradnikom Radomirom Mihajlovićem, glavnim inženjerom konstrukcije – prisetio se sada osamdesetčetvorogodišnji Maksimović u intervjuu koji je 2015. godine dao ekskluzivno za naš list.
U kojoj meri je njegov „brzinski” projekat bio uspešan najbolje pokazuje podatak da je „Sava centar” 1979. godine nominovan za najviše priznanje u arhitekturi – Prickerovu nagradu, ustanovljenu iste godine.

– Dok su oni najuporniji gunđali na visoke troškove izgradnje, neki su u novinama počeli da nazivaju novo zdanje „vasionskim brodom”, „staklenim vrtom”, „lepoticom na Savi”, „betonskim brodom mira”, „kućom dobre volje”… I jedni i drugi su, sigurno, u ponečemu preterivali. Ali rezon onih koji su u podizanju ovog zdanja gledali jedan veliki zamajac razvoju Beograda i naše zemlje bio je ispravniji – kaže Miloje Popović Kavaja, prvi direktor kongresnog centra od 1978. do 1986, pisac monografije „Sava centar – hrabrost i avantura” i višedecenijski novinar „Politike”.

„Sava centar” sada, međutim, proživljava svoje najteže dane.

– U velikim finansijskim problemima je jer se u ovaj objekat od izuzetnog značaja poslednje četiri decenije nije ulagalo. Troškovi su sve veći, a finansijska moć naših građana je mala pa ne možemo povećavati cene karata i zakupa – objašnjava direktor Mazinjanin.

Sve nade oko 200 ljudi koji su na platnom spisku ove ustanove i cele naše kulturne javnosti usmerene su na tender o javno-privatnom partnerstvu.

Za 49 odsto vlasništva i „ortakluk” sa gradom koji gazduje nad preostalih 51 odsto akcija za sada postoje dve ponude – iz „Delte” i iz konzorcijuma Aerodrom „Nikola Tesla” – „Beogradski sajam” – „Energoprojekt”. Rok za podnošenje biznis planova je 25. maj, a onda bi trebalo da se odluči šta je najbolje rešenje za budućnost „Sava centra”.

Jedan od uslova koje ponuđači moraju da ispune je da neophodnu rekonstrukciju ovog objekta izvedu tako da se svi zakazani događaji ipak održe, odnosno da ustanova ne trpi zbog građevinskih radova.

Prvi direktor ove kuće Kavaja u nazivu monografije upotrebio je dve reči – hrabrost i avantura. Upitan da svoje upravnikovanje opiše istim brojem reči, sadašnji čelni čovek odgovorio je – „Veliki problem i čast”.