Krvava „Fortuna” u žitnom polju

Ona je životno uključena u većinu pojedinačnih sudbina ovih ljudi i mesta koje se, već osamnaest godina, koleba između opstanka i nestanka.

Isti osećaj deli i Dragan Torbica koji svu nesreću preturio kroz svoje ruke i svoju dušu. Matematička preciznost kojom opisuje slike zločina, svežina slika koje pamti iz polja pšenice, mrlje krvi i ostaci tela čiji raspored pamti, nerazdvojni su deo ličnosti ovog čoveka. On živi da čuva te slike, jer je u noći posle zločina shvatio – nebo je palo na nas.

Britanske istražne jedinice, precizno i argumentovano, objašnjavaju da je jedinica „Fortuna” ubijala, palila, kreirala i vršila etničko čišćenje. Imala je čvrstu komandnu strukturu, obučene ljude, logistiku i rezervu. „Politika” je prva objavila dokumenta iz obimne i pouzdane NATO istrage. Komandant Beg Šaćiri imao je plan da „počisti” sva naselja oko Lipljana i da eliminiše Štrpce i Šar-planinu.

Staro Gracko je samo vrh zločina koje je činila ova struktura. Iz presretnutog pisma upućenog Šukriju Buji, komandantu OVK za tu oblast, jasno se vidi kako su ubijani i eliminisani zdravstveni radnici, prosvetari i administrativne strukture. Gradsko stanovništvo i svi oni koji su pokazivali neku vrstu želje da ostanu na Kosovu i Metohiji imali su malo izgleda da prežive. Sistematski teror je vršen sa znanjem i odobrenjem vrha OVK. Šukri Buja je do detalja izveštavan o svemu. Pušku je zamenio odelom, postao je predsednik opštine Lipljan, poslanik u Skupštini Kosova i neizostavni deo elite koja kreira i podržava vlast i moć.

Nezaštićeni zemljoradnici nisu imali izbora u opštoj oskudici, nisu imali izbora i sreće jer ih je u žitu sačekala jedinica ,, Fortuna”. Lindita Krenzi, lokalna frizerka i borac OVK, imala je veliku želju da se tog dana nađe među žeteocima. Britanci su došli i do njenog dnevnika. Iz njega se zna da se dogodilo nešto, i za njene pojmove, strašno. Svi su znali, od komandanta Buje, Tačijevog intimusa, do frizerke koja se uželela krvi i akcije. Znalo je i onih 54 pripadnika OVK koji su se našli u zatvoru Kfora. Tukli su ih – ništa nisu priznali, suočavali su ih – nisu se poznavali. Pušteni su na slobodu dok su srpski seljaci zauvek odlazili sa svojih njiva. Stotine ubistava međunarodna zajednica je dopustila i prećutala, one su bile srpski problem. Staro Gracko je ,,opravdao” Bernar Kušner zaključkom da je reč o razumljivoj osveti.

Zbog ovakvog stava zločin je ugrađen u institucije, a onda je potpuno prirodno da te institucije brane zločin jer je on postao deo duha i sadržaja administracije i pravde. Otuda je razumljiva očajna ravnodušnost kojom se na terenu prima vest da je Specijalno tužilaštvo u Prištini obustavilo istragu protiv svih osumnjičenih za ubistvo četrnaest žetelaca 23. jula 1999. godine.

„Ovo je poruka zločincima da i dalje mogu ubijati Srbe na Kosovu i Metohiji. Sve se sada složilo, pa ne bi trebalo očekivati da oni koji su na ’istini’ Vilijama Vokera počeli da stvaraju svoju ’državu’ sada grade mir. Njihov interes nije ni pravo ni pravda, a gde se pravda ne zadovolji i najmanja svađa može da zapali veliku vatru”, kaže Momirka Čanković.

Najnovija odluka Specijalnog tužilaštva Kosova među porodicama žrtava doživljava se kao novi oblik poniženja. Slavica Janićijević je izgubila brata, oca i strica. Njen život, dostojanstvo i osmeh koji je, uprkos svemu, sačuvala govore da nikada neće odustati od pravde. Svoj bol je jasno odredila rečenicom: „Sada smo ih još jednom sahranili!”