Poljupci i tajne

Nije tako loše što mi bivši predsednički kandidat Saša Janković u razgovoru koji smo imali 17. maja nije saopštio ime niti lokaciju na kojoj je četiri dana kasnije osnovao politički pokret. U suprotnom, pretila je mogućnost da i ja doživim njegove izlive nežnosti, poput voditeljke televizije N1 Minje Miletić, kojoj je nekadašnji ombudsman doslovce rekao: „Nemojte se ljutiti što vam neću reći kako će ime da glasi. Mogu da vam kažem, ali onda ću morati da vas poljubim.”

Lider „Slobodnih građana Srbije” tek nakon osnivanja pokreta shvatio je da organizacija pod ovim imenom već postoji i da je registrovana 3. maja u APR-u. Možda je neko čitao njegov tviter nalog, gde je ime budućeg pokreta bar tri puta objavljeno još 29. aprila.

Za oko mi je zapalo da je u nastavku razgovora na N1 pomenuo „jednog novinara ’Politike’”, odnosno mene, kao krivca što je obelodanio adresu na kojoj će održati osnivačku skupštinu. „Vidite, kada sam čak razmišljao o takvom scenariju, i jednom novinaru ’Politike’ dao izjavu upravo na takav način, da ne bih otkrivao ime pokreta, ni lokaciju na kojoj ćemo napraviti osnivačku skupštinu, nakon toga izašao je jedan veliki naslov: Janković osniva tajni pokret na tajnoj lokaciji. I onda, od te, valjda, brige da slučajno neko ne pomisli da radimo nešto tajno, bili smo očigledno javniji nego što se to u ovoj Srbiji može”, saopštio je Janković.

Pritom je raširio ruke, da bi pokazao veličinu teksta i naslova u „Politici”. Istina je, međutim, drugačija. S obzirom na to da lider SGS-a u svojoj izjavi nije otkrio ništa novo, tekst je bio na dva stupca, sa naslovom „Janković u nedelju osniva pokret na nepoznatoj lokaciji”. Jasno sam napisao da „nije reč o nekakvoj tajnosti, već pre svega o želji da se pokret oformi bez prisustva novinara kako bi mogli da raspravljaju i usvoje neophodne osnivačke akte”. Zato izmišljanje „velikog naslova” u „Politici” više liči na želju za publicitetom, ali mi se čini da je taj tekstić možda i duži od spiska članova osnivača SGS-a.

Ali, taj tekstić je svakako kraći od Jankovićevog aprilskog intervjua, od skoro pola stranice, u „Politici”. Bilo je to po njegovom povratku iz Brisela, 28. aprila, a Jankovićevi odgovori stigli su u petak posle 19 časova, kad smo već praktično zatvorili prvo izdanje. Glavni urednik mislio je da sam jeo bunike kad sam mu u pola osam predložio da srušimo već urađenu stranu i zamolimo štampariju da pričeka malo, dok „ubacimo Jankovića”.

Nije me najviše začudilo što je Janković potom na „Tviteru” ocenio kako je tekst na pola stranice „kratak”, već šta su sa ovim intervjuom sutradan učinili demonstranti. Njih dvadesetak se okupilo ispred naše zgrade i tom prilikom spalili su primerak „Politike” – sa sve izveštajem sa njihovog jučerašnjeg protesta i nasmejanim Sašom Jankovićem unutra. Bio je to pravi vatreni poljubac Jankoviću, a možda je jedina tajna – zašto su ga spalili?