Dobra i loša ljudska prava iz ugla SAD

Ambasadorka SAD u UN Niki Hejli je još ranije najavila mogućnost da Vašington, nezadovoljan antiizraelskim stavovima u savetu, istupi iz ovog tela. Šta bi mogao da bude razlog za povlačenje jedne od 47 članica ovog moćnog saveta – nije sasvim jasno, ako se izuzme mogućnost da je najavljeno razmatranje zapravo vrsta pritiska da ostale države odustanu od stavova sa kojima se ne slažu SAD.

Iz ugla američke administracije postoje dve pritužbe na rad ovog tela: negativni stavovi o Izraelu i uvredljivi stavovi vlada o članicama. O obe pretpostavke se može raspravljati, ali se postavlja pitanje da li su to dovoljni razlozi za napuštanje Saveta UN.

Američki mediji su prethodno pisali o stanovištu SAD da je neophodno pokrenuti reforme koje bi uklonile ono što se smatra „antiizraelskom pristrasnošću”.

Kritički stav saveta prema Izraelu je „kamen spoticanja” između saveznica i SAD, a Vašington je bojkotovao to telo tri godine dok je predsednik bio Džordž Buš. Sličan stav su SAD zauzele i povodom Rimskog statuta kojim se određuje jurisdikcija, struktura i funkcije Međunarodnog krivičnog suda. SAD, Izrael, Kina, Irak, Libija, Katar i Jemen su glasali protiv Rimskog statuta 1998. godine. Izrael, SAD i Jemen su ipak dve godine kasnije potpisali statut, međutim, administracija Džordža Buša je obavestila UN da SAD neće sebe smatrati članicom suda i da ne smatraju da imaju pravne obaveze zbog svog potpisa, što se uobičajeno tumači kao povlačenje potpisa. Zvaničan razlog SAD za ovakav postupak je „strah od ispolitizovanih postupaka kojima bi mogli biti izloženi njihovi vojnici”. Ovo praktično znači da se američkim vojnicima ne može suditi ma gde i ma kakav prestup ili krivično delo učinili. Najavivši na tronedeljnom formu u Ženevi da SAD pažljivo prate rad saveta i razmatraju svoje učešće u njemu, ambasadorka SAD pri UN je ipak naglasila da američka administracija smatra da je u „nekim oblastima potrebno značajno pojačati njegov rad”, preneo je Rojters. Jedno od takvih pitanja, kako je navela Hejlijeva, jeste i ozbiljno posvećivanje pažnje narušavanju ljudskih prava u Venecueli. Pri tome je ona pozvala vladu predsednika Nikolasa Madura da se povuče iz tog foruma UN dok „ne zavede red u svojoj kući”.

U ovoj primedbi, čak i po tonu kojim je izrečena, očigledno je da SAD žele da zadrže ulogu neprikosnovenog arbitra. A mnoge države smatraju da upravo SAD, baš na primeru Venecuele, zavode red u tuđoj kući. U Karakasu opozicija organizuje na ulicama brojne i nasilne demonstracije, ljudi ginu u sukobu sa policijom, a Maduro tvrdi da upravo SAD pokušavaju da ga nasilno zbace s vlasti, slično puču iz 2002. godine protiv njegovog prethodnika Uga Čavesa.

Venecuelanski ministar za spoljnu trgovinu Hesus Farija je pre nekoliko dana na ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu rekao za „Sputnjik” da „prehrambenu krizu u Venecueli eksploatiše opozicija koja ima za cilj da destabilizuje političku situaciju u zemlji otvorenom, odlučnom i najbestidnijom podrškom SAD”. Rusija je obećala podršku Venecueli slanjem nekoliko hiljada tona brašna svakog meseca, a Putin i Maduro su prošlog meseca dogovorili saradnju u oblasti investicija, trgovine i vojnotehničke saradnje, a posebno u oblasti poljoprivrede.

Američki list „Tajm” je prošle nedelje među pet zemalja ključnih za budućnost Rusije, istina kao poslednju (posle Kine, Japana, Saudijske Arabije i Turske), uvrstio upravo Venecuelu. Zbog toga što je državna naftna kompanija Venecuele prošle godine prodala 49,9 odsto akcija ruskom „Rosnjeftu”, vlada bojazan da bi ekonomska kriza omogućila Rusiji da na velika vrata uđe na naftno tržište SAD, koje je inače zatvoreno za inostrane kompanije.

Možda ovako dubok ulazak Rusije u ono što SAD smatraju svojom zonom odgovornosti proizvodi i oštriji pristup. Mada ima i onih koji smatraju da je ambicija Niki Hejli velika toliko da može da radi i ono što Tramp ne želi. Barem dok se on ne izjasni drugačije.