Anđeli i demoni i po koja muška suza

Karlove Vari – Slovenačkom kolegi, inače starom i dobrom znancu, na terasi kongresno-hotelskog kompleksa „Termal”, tradicionalno glavnom poprištu festivala u Karlovim Varima, pokušavam da objasnim zašto „Muškarci ne plaču” – inače vrlo dobar i snažan „muški film” debitanta Alena Drljevića, smatram i pomalo naivnim.

Kažem mu: Između ostalog i zbog toga što je najneviniji od svih „nevinih ratnika”, fizički najnaočitiji, gotovo anđeoski lik, upravo lik Slovenca – pro bono psihoterapeuta i pomiritelja (inače, u izvrsnom tumačenju zgodnog i markantnog hrvatskog glumca Sebastijana Kavace).

Nisam stigla ni da završim rečenicu i elebaoriram tezu o izvesnoj dozi naivnosti u filmu, kada me kolega preseče rečima: „Ali to je zaista tako! Mi Slovenci smo nevini”. „U redu je”, odgovorila sam, „verujem ti da stvarno u ovo što si rekao iskreno veruješ”, i nastavila da mu pričam o Drljevićevom filmu u nameri da izbegnem da on već u sledećem trenutku od mene čuje i to šta kao žena zaista mislim o muškarcima i ratovima i zašto smatram da su muškarci najjači i najglasniji kada su u čoporu.

 Na kraju se nas dvoje složismo oko toga da nekako ispada da su filmski junaci, inače veterani rata u BiH, u njemu svojevremeno učestvovali samo zato što su bili izmanipulisani i što su to od njih tražili drugi i da je to ono što u „Muškarci ne plaču” nije do kraja uverljivo.

Osim povremenog gubljenja ritma, Drljevićevom filmu, čiji su scenario zajedno napisali reditelj i Zoran Solomun, nismo našli ozbiljniju manu. „Muškarci ne plaču” sa potresnom pričom o pripadnicima sve tri vojske na području BiH, čiji su životi danas, dvadeset godina posle rata, obeleženi posttraumatskim sindromom, vlastitom borbom sa duhovima prošlosti, grižom savesti i pokušajima oprosta i razumevanja za druge, jeste dobar i emotivan dramski film sa dragocenom porukom. I sa izvanrednom muškom glumačkom ekipom koju čine: Boris Isaković, Leon Lučev, Emir Hadžihafizbegović, Sebastijan Kavaca, Ermin Bravo, Boris Ler, Ivo Gregurević, Izudin Bajrović i snažnom podrškom direktora fotografije, iskusnog snimateljskog vuka Erola Zubčevića.

 Ovaj film je nastao u bosanskohercegovačko (Damir Ibrahimović i Jasmila Žbanić) -slovenačko-hrvatsko-nemačko-srpskoj (Snežana Penev) koprodukciji, sniman je u predelima Jahorine tokom jeseni, svetsku premijeru, sa ubedljivo najmnogoljudnijom filmskom ekipom na velikoj sceni (uključujući i Borisa Isakovića), imao je u glavnom takmičarskom programu na samom početku 52. Karlove Vari festivala.

„Muškarci ne plaču” je ujedno i jedan od tri najbolja do sada viđena filma u glavnoj selekciji. Ubedljivo najbolji za sada, ipak je ruski film „Aritmija” Borisa Hlebnikova („Koktebel”, „Slobodno plutanje”, „Pomoć poludelog”, „Dug i srećan život”), a na mesto broj dva može da se smesti francuski film „Korporativna” Nikolasa Silola.

 Hlebnikov u „Aritmiji”, kroz priču o mladom ruskom paru lekara Olegu i Katji i njihovoj bračnoj krizi, slika istinsku sliku određenih ruskih sredina i slabosti zdravstvenog sistema uz puno razumevanje u prikazu dilema i emocija svojih junaka. Preciznim rediteljskim stilom, Hlebnikov gradi pravu studiju odnosa koji doživljava srčanu aritmiju poput one kakvu imaju Olegovi pacijenti u Hitnoj pomoći. Film je podržan izvanrednim glumačkim doprinosima Aleksandra Jasenka i Irine Gorbačeve...

I francuski film „Korporativna” zasnovan je na stvarnosti ovih naših dana kada je važnije biti „korporativno kooperativan”, negoli dobar i vredan stručnjak i dobar čovek. Scenarista i reditelj Nikolas Silol, kroz priču o radnoj svakodnevici Emili – rezolutnoj, hladnoj i beskompromisnoj šefici ljudskih resursa u velikoj multinacionalnoj kompaniji, kazuje mnogo toga o moralu u konkurentskom svetu korporativnog društva u kojem je održavanje integriteta teška borba i o veoma otežanim odnosima između pojedinca i sistema. Uzbudljiv i dinamičan film, sa izvrsnim glumcima Selin Salet i Lamberom Vilsonom u glavnim ulogama.

Neubedljivi Umin tornado

Karlovim Varima projurila je Uma Turman sa svoje troje divne dece, držeći se svog striktnog rasporeda do poslednje sekunde. Minut i po na velikoj sceni koliko je bilo potrebno da primi „Kristalni globus”, tri minuta za široki osmeh i poljupce gledaocima filmova „Ubiti Bila 1 i 2” i dvadeset minuta za razgovor sa ovde veoma popularnim televizijskim šoumenom Marekom, pred publikom u baroknom Gradskom pozorištu, tokom kojeg se moglo čuti i to da je snimajući Tarantinove hitove „Ubiti Bila” možda „ubila 88 statista, a gde je 88 tu je još 20”, da joj „baka još uvek živi u Švedskoj”; da je rano počela da glumi i „nije navikla da dobija festivalske nagrade” kao i da će uskoro početi da igra i na Brodveju. O svojim ulogama, glumačkoj profesiji i poziciji ili slavnim rediteljskim imenima sa kojima je radila veliki broj filmova ni reč. Bledo i neubedljivo. I nekako, bez volje...