Sit sam nepravde prema glumcima

Dolazak na Palić, ispričao je, pobudio je i neke uspomene, kada su ga kao dete vodili do rodbine u selo Trešnjevac pored Sente, a kako se za šinobus čekalo tri sata, u međuvremenu su otvorenim tramvajem dolazili na Palić. Moglo bi se reći da je po toj seti za vožnjom otvorenim tramvajem Diklić i pomalo Subotičanin, jer svako ko ga pamti žali za tim prevozom.

Ipak, priznao je Diklić novinarima da je u jednom trenutku rekao sebi da neće doći na Palić jer nikada ne pozivaju glumce. Naravno, dodao je, kada su ga pozvali rado se odazvao. Govoreći o filmu „Igla ispod praga“ kaže da je ulogu prihvatio čim je pročitao scenario, a rad sa Marinovićem mu je prijao jer je to bio, kako je rekao, zdrav filmski rad i da je on samo „pratio partituru“ koji su zadali talentovani reditelj i scenarista.

U razgovoru za „Politiku“ Diklić se dotakao odnosa glumca i reditelja:

„U uzrastu sam kada kompleksi nestaju, ali sam i sit nepravde, gde nama u ugovorima piše izvođač ili interpretator. Mi glumci smo i stvaraoci. To sam siguran, ali ne znam ko nas to naziva izvođačima i zašto. Znate li koliko smo scena dramaturški rešili, koliko ideja imali, stvari okrenuli na setu, neke scene popravili kod kuće. Imam tu vrstu iskustva, kao i moje kolege. Na jednom festivalu izvan Srbije pre nekoliko godina mi se dogodilo, i danas žalim zbog toga što sam učinio, kada sam sedeo u društvu producenta i reditelja, i mimo mene kao glumca postavljaju pitanje reditelju kako ste radili sa glumcima. Niti je on dreser, niti smo mi šimpanze. Uzeo sam mikrofon i uzvratio pitanjem kako to mislite, zašto mene ne pitate. Za razliku od vas kod nas reditelj nije bog, jer onda film neće valjati. Možda nije trebalo to da uradim, jer oni to ne mogu da shvate, ali rekao bih da nemamo adekvatno mesto kada je film u pitanju, pa čak ni pozorište. Nemamo odgovarajuće mesto po zaslugama, zaslužniji smo mi i krivi smo, isto tako, i za uspeh i za neuspeh.

Poslednjih godina Diklić dosta snima u regionu sa mladim rediteljima koji nemaju, ili imaju vrlo kratko sećanje na zajednički život u jednoj državi, te očigledno nisu rukovođeni nostalgijom.

„Koliko znam oni traže dobre glumce, ali imaju i lakši pristup fondovima kada se objedini ekipa. Razlozi su više praktični a manje nostalgični, oni traže dobrog glumca sa bilo kog prostora bivše Jugoslavije, a onda imaju benefite u konkurisanju. Tako spoje „ugodno sa korisnim“.

U takmičarskom programu festivala su još filmovi „Siloviti“ o mladom Žanu Liku Godaru, koji je režirao dobitnik Oskara Mišel Hazanavisijus, ruski film „Bez ljubavi“ za koji se smatra da samo iz političkih razloga nije dobio nagradu u Kanu, te filmovi „Nežna žena“ Sergeja Loznice i „Tragom kostiju“ Agneške Holand. Festival se zatvara u petak proglašenjem nagrađenih i filmom zatvaranja „Rekvijem za gospođu J.“.