U redu za nanogvicu

Kako nezvanično saznajemo, nanogvica je dovoljno, ali zbog nedostatka poverenika koji kontrolišu izdržavanje kazne u kućnom zatvoru neki osuđenici u Srbiji koji su dobili ovakvu presudu moraju da čekaju red.

Odnedavno su među onima koji s nanogvicom u svom domu čekaju presudu i Milan Radonjić i Ratko Romić, bivši operativci Državne bezbednosti optuženi za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije. Njima je 6. jula ukinut zatvorski pritvor, u kome su bili duže od tri godine, i zamenjen je zabranom napuštanja stana uz elektronski nadzor. Međutim, ovakva odluka sudskog veća naišla je na veliko negodovanje u javnosti, naročito među novinarima.

Mnogi su svesni prednosti koje kućni pritvor s nanogvicom pruža, pa je tako i Miloš Delibašić, jedan od optuženih za ubistvo Nikole Bojovića i Miloša Vidakovića, nedavno predložio na suđenju u Specijalnom sudu da se i njemu ukine pritvor kao, kako je rekao, „čika Milanu”, aludirajući na Milana Radonjića. Međutim, sudsko veće to nije usvojilo.

U javnosti se kućni zatvor i kućni pritvor često mešaju ili poistovećuju. Važno je naglasiti da je kućni zatvor blaža kazna zatvora za osude do godinu dana, dok je kućni pritvor bezbednosna mera do upućivanja okrivljenog na robiju. Onaj ko s nanogvicom u svom domu čeka prvostepenu ili pravosnažnu presudu – nije osuđen.

U Srbiji je prva kazna kućnog zatvora s nanogvicom započeta 1. januara 2011. godine. Prosečno trajanje ovih kazni je osam meseci. Najčešće je reč o krivičnim delima iz oblasti saobraćaja, sitne krađe, zloupotrebe narkotika…

U kućnom pritvoru bili su i biznismen Miroslav Bogićević, vlasnik „Nibens grupe” Milo Đurašković, sin vlasnika „Delta holdinga” Miroslava Miškovića Marko Mišković, sudija Branislav Blažić… Među poznatim ličnostima koje su u kućnom zatvoru nosile nanogvicu su i pevačica Svetlana Ceca Ražnatović, prvi svedok saradnik u Srbiji Ljubiša Buha Čume, baletan Goran Stanić… Takođe, nanogvice su zaradili i saučesnici u aferi „kantrimen” kao i Maja Adrovac, optužena da je pomagala pucaču na biznismena Milana Beka.

„U kući gde se služi kazna, aparat koji je prijemnik uključuje se u utičnicu telefona, a nanogvica je odašiljač. U Upravi za izvršenje krivičnih sankcija postoji server preko koga se komunicira sa elektronskom opremom koja se nalazi u stanu osuđenog. Onog momenta kada prekorači dozvoljeni krug kretanja, stiže nam obaveštenje”, objašnjavaju za naš list u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija.

U dosadašnjoj praksi bilo je i slučajeva kršenja ovih pravila. Neki osuđenici probali su da pobegnu iz kućnog pritvora, a bilo je i primera da su pokušavali da skinu nanogvicu. Međutim, zakon je za takve stvari precizno definisao rigorozne posledice: efektivne kazne zatvora, odnosno pritvora za te ljude, koje izriču nadležni sudovi.

„Broj kršenja ovakvih kazni je zanemarljivo mali jer su osuđeni potpuno svesni benefita ovakvog služenja kazne”, kažu nadležni.

Prema njihovim podacima, prošle godine je šestoro osuđenika prekršilo pravila kućnog zatvora dok je njih 11 to uradilo u kućnom pritvoru.

Razvijene evropske zemlje imaju veliko iskustvo u primeni ovakvih načina kažnjavanja.

„Njihovu pozitivnu praksu nastojimo da usaglasimo s našim zakonodavnim okvirom i da prilagodimo uslovima. Tokom razmene iskustava sa zemljama EU upoznati smo sa činjenicama da je neuporedivo veći broj izrečenih alternativnih sankcija u odnosu na zatvorske kazne”, zaključuju u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija.

Jedan od glavnih razloga uvođenja alternativnih sankcija kao što su kućni zatvor i pritvor s nanogvicom je izbegavanje negativnih efekata zatvaranja ljudi (stigmatizacija, odvajanje od porodice, prekid školovanja, gubitak posla, uticaj zatvorenika i sl.). Takođe, na ovaj način se smanjuje broj ljudi u zatvorima, koji su preopterećeni, i za zatvorenike se uzima manje novca iz društvene zajednice.