Potopljeno vreme

Mora da jedan od Marfijevih zakona glasi: kad pomisliš da ćeš imati sjajnu TV emisiju, postoji velika šansa da se to ne ostvari.

U sredu je Aleksandar Stojanović u „Oko magazinu” (RTS 1 18.25) imao za sagovornika Dejana Savića, izuzetnu ličnost, nekadašnjeg vaterpolo reprezentativca, selektora reprezentacije Srbije i odnedavno trenera Crvene zvezde, koji je igrao u španskoj Barseloneti, italijanskoj Florenciji i Pro Reku, u ruskom Sintezu… Po svom običaju, osim što se lično poznaju, Stojanović se naoružao i brojnim podacima sa interneta i tekstova iz štampe ali je uspeo da tako postavlja pitanja, da je inače brzomisleći Savić, više puta pitao „kako to mislite”, ili „u kom smislu”…

Domaćin emisije je izveo pravu „mozgalicu” kada nas je potpuno nepotrebno obavestio: „Mi smo se dogovorili da ćemo biti na ti ali sam te sada oslovio sa vi pa se izvinjavam i tebi i gledaocima”!!! Iako je ispred sebe imao papire sa beleškama i pitanjima i, nesumljivo, veliku želju da napravi zanimljiv portet čoveka koji je tokom svetskog prvenstva u Budimpešti bio u žiži interesovanja, iskusni sportski novinar je izgoreo u želji i – promašio gol!

 Ono što je trebalo da bude ležerno, bilo je nespretno. U jednom trenutku je Savića upitao: „Koju ste prethodnu knjigu pročitali” a ovaj mu kaže: „Mislite, poslednju? Staljinovu biografiju”. Usledilo je novo „biser” pitanje: „Šta možeš da primeniš iz Staljinovog života?!”

Emisija je završena „motivacionom porukom” Aleksandra Stojanovića u istom stilu koja je glasila: Nastavi pokušavajući!

Što god da mu je to značilo u logičkom i jezičkom smislu!

U jutarnjim programima često gostuju lekari, advokati, psiholozi, logopedi… rečju stručnjaci do kojih većina ljudi, posebno oni iz udaljenih krajeva i sela, ne može ni lako, ni brzo, ni besplatno da dopre i da im izloži problem i čuje savet. Za sve njih, a i ostale gledaoce, dragocena su ta telefonska uključenja i mogućnost da čuju odgovor koji i za njih može biti koristan ili barem samo zanimljiv. Ali, tu stupaju na scenu voditelji tih emisija koji sebe doživljavaju kao nekoga ko treba da po svaku cenu brani gosta od TV gledalaca. Po pravilu svi pokazuju nestrpljenje kao da je onaj ko se javlja lično kriv što je ton loš i što ga oni ne čuju dobro. Dalje, svedoci smo da dugogodišnji televizijski novinari ne umeju da sroče kratko i jasno pitanje ali se zato očekuje od gledaoca da svoj problem uobliči u dve ili tri rečenice… Možda je najiritantnije upravo to što u emisiji, koja traje nekoliko sati, voditelji počnu pedantno da vode računa o minutama upravo u ovakvom segmentu emisije i netaktično preseku razgovor gosta-stručnjaka i gledaoca rečenicom „naše vreme je isteklo!”.

A nema te štoperice koja bi mogla da izmeri koliko su oni izgovorili nepotrebnih rečenica, zapažanja, šala…