Mračni kult časti

Da li neki zakoni Starog zaveta i danas mogu da budu važeći? Da li su suroviji od sveta u kome živimo? Da li Biblija nalaže žrtvi silovanja da se uda za svog silovatelja?

Peta knjiga Starog zaveta, 22:28–29, kaže:

„Ako ko nađe djevojku koja nije isprošena i uhvati je i legne s njom, i zateknu se, tada čovjek onaj koji je legao s njom da da ocu djevojčinu pedeset sikala srebra, i neka mu ona bude žena za to što ju je osramotio; da je ne može pustiti dok je živ.”

Citat je predmet vekovnih sukoba. Čitava škola mišljenja smatra da Biblija ne primorava devojku da se protiv svoje volje uda za onog ko ju je silovao. Ali, stari kanonski propis iz Petoknjižja uselio se u zakone i život raznih zemalja i očuvao do današnjih dana.

Prema islamskom zakonodavstvu, šerijatu, čovek za koga se dokaže da je izvršio silovanje kažnjava se smrću. Problem je što je zločin zbog raznih pravnih formulacija teško dokazati.

Žrtva silovanja u Indiji nedavno je primorana da se uda za napasnika kako bi mogla da izdržava dete koje je tada začeto. Tako je odlučio njen dugovima pritisnut otac pošto je primio pismo porodice silovatelja u kome ga uveravaju da devojka neće biti ostavljena niti zlostavljana. Novac nije bio isključivi faktor. Pritisak okoline i želja da se skine ljaga sa porodice odigrali su svoju ulogu.

Propisi oko silovanja duboko su ukorenjeni u „kodove časti” raznih naroda. Poput muslimanskih „ubistava iz časti”, kada otac ili brat ubiju ćerku ili sestru koja je obeščastila familiju odlazeći za nekog muškarca koji joj nije bio namenjen.

U pakistanskom Pandžabu silovana je udata žena. Članovi njene porodice potom su oteli 14-godišnju sestru počinioca. „Pančajat”, lokalno veće staraca, odlučilo je da je udaju za muža žrtve. Kao kaznu.

Zakoni mnogih zemalja sadrže odredbe po kojima silovatelji često prihvate da ožene svoje žrtve i tako izbegnu policijsko gonjenje i kažnjavanje. Prema Hjuman rajts voču, prednjači svet islama, posebno arapska društva.

Sporni propisi, međutim, postoje ili su do skora postojali i u drugim krajevima sveta. Pretežno katolički Filipini još imaju takav zakon, kakav je do 2006. imao Urugvaj, a do 1994. i Francuska.

U Turskoj je prošlog novembra pokrenuta inicijativa da se 3.000 muškaraca pomiluje ukoliko se ožene svojim žrtvama, ali se posle snažnog otpora javnosti od plana odustalo.

Na Floridi je pre neku godinu 11-godišnja devojčica prisiljena da se uda za mladića koji ju je silovao i napravio joj dete. Lokalna crkva je procenila da je to bolje nego da se vodi sudski proces. Danas predvodi kampanju protiv maloletničkih brakova.

Praksa postaje sve ređa pod pritiskom organizacija za ženska prava čiji je argument da žene u takvim brakovima nastavljaju da budu žrtve. Mnogi i ne znaju da takvi propisi postoje u državama u kojima žive.

Maroko je 2014. među prvima ukinuo sporni zakon posle slučaja tinejdžerke koja se ubila pošto je bila prisiljena da se uda za muškarca koji ju je silovao.

Protivnika liberalizacije ima na svim stranama. Tvrde da stari propisi, koji mahom pripadaju kolonijalnim vremenima, štite žrtvu i njenu porodicu od sramote silovanja u patrijarhalnim društvima u kojima je čast familije duboko vezana za čestitost žene.

Jedan član malezijskog parlamenta smatra da nema ničeg spornog u tome da silovatelj oženi žrtvu. „Ona će barem imati muža, a to je olakšanje za rastuće socijalne probleme.”

Jordanski poslanik Mahmud el Karabše izazvao je u aprilu ove godine žustre polemike kada je izjavio da je brak silovatelja i žrtve u njenom i društvenom najboljem interesu jer su „arapska društva različita” od drugih društava. „Ne mislim da bi je (žrtvu) bilo ko drugi uzeo za ženu.”

Uprkos tome, Jordan je nedavno ukinuo zakon po kome muškarac izbegava kaznu ukoliko u braku sa žrtvom ostane najmanje tri godine. Hašemitska kraljevina tako je postala poslednja u nizu država koje su odbacile tradicionalističke, duboko konzervativne i nehumane zakone kojih se pridržava još osam arapskih država.

„Jordan postaje veoma dobar primer drugim zemljama u regionu koje i dalje imaju ove diskriminatorske zakonske odredbe”, kaže jedna aktivistkinja pokreta „Jednakost sada”.

Tunis je nešto pre Jordana ukinuo takav zakon. Inicijativa je pokrenuta i u Bahreinu.

„Bela venčanica ne sakriva silovanje”, provokativna je poruka sa bilborda koji su po poznatoj bejrutskoj promenadi uz more prikazivali ženu u iskrvavljenoj i pocepanoj udadbenoj haljini. Poseban komitet libanskog parlamenta je posle toga predložio odustajanje od zakona koji patrijarhalnim, moglo bi se reći mizoginim, propisima štite napadače a ne žrtve.

„Ovo je velika moralna pobeda”, kaže Maja Amar, predstavnica za medije grupe Kafa, koja se bavi ženskim žrtvama nasilja.

„Kultura časti”, koja mnogim ženama život pretvara u svakodnevno silovanje, postepeno iščezava. Društva se menjaju.