Širom zatvorenih očiju

Dubinska pažnja i trajni efekti kvalitetne TV ponude ne mogu doći sami po sebi, kad prođe ili dok prolazi ono što nas je snašlo. Potreban je dug, strpljiv, znalački rad urednika i saradnika u svim slojevima programa. Taj rad mora da ide uporedo sa preporodom i ozdravljenjem posustale i umorne duše naroda, a to podrazumeva snaženje ekonomije i povratak normalnih, zdravih uslova života... Valja dodati još nešto, veoma se malo pažnje posvećuje komponovanju programske šeme i to ne samo za dane kraja nedelje. Po pravilu kada se čovek, izmučen svakodnevnim brigama, vrati kući, dočekuju ga mračni, depresivni filmovi koji vrve od beznađa, zločina i ubistava, bolničke serije paničnog ritma koji naglašava da sve visi o koncu, političke emisije sa uvek istim učesnicima (neki stignu istog dana na tri mesta), zamorne, zapenušane od isključivosti, pretnji, netrpeljivosti prema sagovorniku, neretko i prostačkog rečnika, scene iz Skupštine... I da nema ono malo kakvih-takvih kuvara, emisija o životinjama ili fudbala, oni koji gledaju televiziju otišli bi na spavanje smlavljeni...

Ovako je Gordan Mihić, dramski pisac, scenarista i profesor filmskog scenarija na Fakultetu dramskih umetnosti, autor brojnih TV serija („Samci”, „Sivi dom”, „Kamiondžije”, „S vanglom kroz svet”, „Balkan ekspres”, „Gore-dole”, „Vojna akademija”) govorio za „Politiku” pre petnaest godina, preciznije 29. juna 2002.

I još ocenio: beskrupulozni su od TV napravili slivnik reklamokratije, vulgarne zabave, najnižeg kiča, tabloidnih silikon tračeva, nepismenosti, promovisanja zombi idola, buke i dernjave...

Mihićevo nabrajanje moglo bi da se osavremeni kvarenjem i ruženjem naroda rijaliti programima i njihovim skandaloznim učesnicima koji svađama, tučama, psovkama i golotinjom daju svoj „doprinos” televizijskom programu...

U sredu 9. avgusta u našoj rubrici „Pogledi” istoričar Čedomir Antić upoznao je javnost sa nemilim događajem: njegovom jedanaestogodišnjem sinu Vidu, koji je krenuo na letovanje sa mlađom sestrom, majkom i bakom, nije dozvoljeno da se ukrca u avion za Tivat jer boluje od autizma...

Sticajem okolnosti u ponedeljak u 21.00 na B92 emitovan je dokumentarni film „Lazar” (scenarista Jovan S. Polić, režija Stefan Krasić) u kojem su gledaoci, možda, prvi put celovito saznali mnogo toga o životu autistične dece i njihovih porodica. Iz filma isijava ljubav, toplina, strpljenje i roditeljski strah za budućnost ove dece (šta kad nas jednoga dana više ne bude)... U „Lazaru” osim intimnih ispovesti i ličnih iskustava (niko nam ne dolazi u goste niti nas poziva, rekla je Lazareva mama) nema suza... Na kraju je na ekranu pisalo: Uprkos tome što su inkluzija, jednakost i antidiskriminacija pojmovi koji se nalaze u našim zakonima, autizam je za većinu ljudi u Srbiji, stanje pred kojim bi, u najboljem slučaju da zažmure. Na primedbe nekih medija da je ovakvom filmu mesto na javnom servisu, na njihovom sajtu piše: „Koautor jeste ponudio kabinetu RTS emitovanje, ali u tom trenutku nismo bili zainteresovani jer se javni medijski servis ovom temom mnogo puta već bavio...”

Ruku na srce, i B92 nije valjano skrenuo pažnju na ovaj film koji bi mogao da bude deo obrazovnog programa bilo koje televizije u svetu.