Novo otkrivanje hilandarskog blaga

Ruski i srpski akademik je bio autor prvog izdanja Kataloga slovenskih rukopisa svetogorskih manastira koje je objavljeno u Solunu 1999. godine, zbog čega razgovor počinjemo sa pitanjem po čemu se drugo izdanje razlikuje od prvog.

– Drugo izdanje kataloga je veće od prvog po broju rukopisa, premda ne mnogo, i znatno je preciznije – sadrži mnogo dodatnih informacija. Tokom gotovo dve decenije od objavljivanja prvog izdanja proučavanje slovenskih svetogorskih rukopisa veoma se razvilo u mnogim zemljama, zbog čega se bitno uvećala bibliografija. Hilandarski rukopisi pisani na hartiji (i pored toga najpreciznije datirani među drugim svetogorskim) dobili su maksimalno pouzdano datiranje na osnovu trotomnog albuma vodenih znakova profesionalnog filigranologa Radomana Stankovića.

Da li biste posebno izdvojili neke od novih rukopisa ovog kataloga?

Jedan od najizuzetnijih novih rukopisa je srpski Čti-minej (specifična vrsta zbornika sa žitijima svetih) s kraja XIV veka, za drugu polovinu septembra, koji je manastir Hilandar kupio krajem 2016. godine u Atini od privatnog lica. To je poseban srpski prevod teksta, načinjen verovatno pri dvoru despota Stefana Lazarevića ili po njegovom nalogu. Pismo kodeksa je izvanredno i on je idealno očuvan. Očigledno je bio planiran prevod čitavog godišnjeg kompleta, ali je rad iz nepoznatih razloga bio prekinut na samom početku – tomovi za druge mesece nisu poznati. Prema tom rukopisu odavno imam lični odnos. Saznao sam za njega pre petnaestak godina, kada se u vezi sa njegovom mogućom nabavkom sa mnom konsultovala Nacionalna biblioteka u Atini. Kasnije o rukopisu dugo nije bilo vesti. Ali sam uvek osećao žarku želju da taj, bez preterivanja, dragoceni kodeks dođe u posed srpske nauke. Kada ga je Hilandar kupio, njegova sudbina postala je jasna i određena, i garantovano je njegovo čuvanje i dostupnost naučnicima. Postoje i drugi izuzetni spomenici. Na primer, prilikom katalogizacije biblioteke ruskog manastira Svetog Pantelejmona, bio je pronađen tom Pandekta Nikona Crnogorca iz sredine XIV veka, iz zbirke srpskog manastira Svetog Pavla, koja je aktivno rasprodavana u XIX veku, kada je manastir bio grčki, a njen veći deo je bio uništen u požaru 1902. godine.

Da li na Svetoj Gori ima slovenskih rukopisa koji ovim katalogom nisu obuhvaćeni?

Da, svakako. Pre svega, katalog obuhvata rukopise samo do prelaza iz XVIII u XIX vek, zaključno sa njim. U Velikoj lavri Svetog Atanasija se prema usmenim, ali pouzdanim podacima, nalazi 30 do 40 slovenskih rukopisa, uključujući pergamentne. Najstariji od onih koje sam 1998. imao sreću da vidim, ali nisam uspeo da opišem, datiran je XIV–XV vekom. Bio je to srpski asketski zbornik. Svi podaci o slovenskim rukopisima Iverskog manastira svode se na katalog koji je bukvalno u „poljskim uslovima“ herojski sastavio prof. Đorđe Trifunović 1968. i pronalaženje novih rukopisa u njemu još uvek je sasvim moguće. Ali moguća su i sasvim neočekivana otkrića: slovenski dokumenti i književni spomenici ispisani na čistim listovima grčkih rukopisa, kao kada je, recimo, sada već daleke 1983. godine u zborniku Pitanja i odgovora Anastasija Sinaita iz biblioteke Pantelejmonovog manastira bio pronađen do tada nepoznati natpis Vuka Brankovića iz Prištine, iz 1379, o zidanju grada, sačuvan u prepisu suvremenom događaju (original je izgubljen, očigledno, još u XIV veku).

Iz ovako velikog broja slovenskih svetogorskih rukopisa da li se mogu izdvojiti neki najlepši?

To su, pre svega, razume se, raskošni srpski rukopisi na pergamentu iz sredine XIV veka – jevanđelja velikog vojvode Nikole Stanjevića i patrijarha Save u Hilandaru, Jevanđelje sa prelepim pismom i ukrasima, napisano za taj isti manastir po nalogu bugarskog cara Georgija Tertera 1322. godine. Obrasce prave kaligrafije u spoju sa naglašenim asketizmom spoljašnjeg izgleda (praktično bez ornamenta) predstavljaju pergamentno Jevanđelje koje je 1316. napisao dijak (pisar) Georgije Radoslav po nalogu kralja Milutina za keliju Svetog Save u atonskoj prestonici Kareji (sada je u Hilandaru) i već pomenuti, takođe pergamentni, Apostol jeromonaha Gervasija. Lepotom se odlikuje pismo ruskih rukopisa, XII i XIII veka, koji su se sačuvali u Hilandaru: Stihirara i Irmologija sa najstarijim slovenskim notama koje do danas nisu dešifrovane. Uticaj ruskih kaligrafskih pisarskih ruku primećuje se u pismu bugarskog Apostola iz ranog XIII veka iz zbirke Zografskog manastira i u pismu Karejskog tipika Svetog Save (1199–1206), koji je prepisao, kako je relativno nedavno razjašnjeno, „Budilo grešnik“, jedan od prvih srpskih pisara čije je ime poznato.

Da li nam ova građa iz kataloga može pokazati u kom se periodu najlepše pisalo ćirilicom?

Na to pitanje je teško dati jednoznačan odgovor, jer estetska ocena pisma umnogome zavisi od ličnog ukusa proučavaoca: nekima se sviđa ustav pergamentnih rukopisa, drugima – kurziv ili ujednačeni kaligrafski poluustav resavskih rukopisa iz XVI i XVII veka, koji podseća na pismo štampanih knjiga. I kod jednog i kod drugog postoji draž i savršenstvo. Kao istraživač koji se bavi pretežno rukopisima do XV veka, više volim pismo vremena od Milutina do Stefana Dušana u Srbiji i vremena cara Jovana Aleksandra u Bugarskoj, ali mogu da prepoznam vrednosti pisma resavskih i slovensko-moldavskih rukopisa iz XVI i XVII veka i ukrajinsko-beloruskih podražavanja pismu slovensko-moldavskih rukopisa.