Na smrt Krcuna gledam kao na ubistvo Kenedija

Vrnjačka Banja – Želeo sam da snimim film o dobroti jer sam stalni optimista i imam nadu, čak i ako vidim da se sve oko mene ruši, kaže Srđan Penezić, čiji je film „Ime: Dobrica, prezime: nepoznato” prikazan na Festivalu filmskog scenarija.

Scenarista i reditelj živeo je 34 godine u SAD, baveći se molerajem, kancelarijskim poslovima, namenskim filmovima, ali i animacijom („Film noar”). U „Dobrici”, kojeg je realizovao sa prijateljima sa kojima je drugovao u Americi – glumcem Slavkom Štimcem i njegovom suprugom slikarkom Vesnom Golubović, producentkinjom, brani ideju da bi život mogao da bude lep kada čovek ne bi čoveku bio vuk. Takođe, i kad nepoverenje preraste u poverenje, podozrivost u veru, beznađe u nadu.

Srđanov autorski i životni optimizam iznenađuje, ako se zna da je sin Slobodana Penezića Krcuna, heroja revolucije, načelnika Ozne, Titovog saborca kog se maršal odrekao 1964...

Gledaoci sa projekcije vašeg filma izlaze sa suzama u očima, ali i sa osmehom? Šta publika čita u „Dobrici”?

Čita nadu. Želja Slavka Štimca, Vesne Golubović i mene bila je da podarimo publici nešto što bi ona želela da vidi. Ljudi koji dolaze u bioskop žele da izađu obradovani, da im film pobudi emocije.

Kroz film dajete presek skoro svega što je Štimac snimao dosad. Kroz te filmove pratili smo njegovo detinjstvo, odrastanje i sazrevanje kao umetnika. Je li njegov život film ili obrnuto?

U jednoj meri da. Činjenica je da je ta karijera veliki deo njegovog života, igrao je u više od 50 filmova i serija. Ako pažljivo gledate „Dobricu”, možete da vidite Slavkov život. S druge strane, on nije ništa od onog što se vidi na filmu. On je čovek širih interesovanja. Hteo je da bude naučnik, istraživač. Naravno, on voli glumu kao svoju profesiju i ne bi tako dobro opstao u njoj da je ne voli.

Je li vaš film bajka?

To je bajka za odrasle. Pravljen je sa željom da gledaocu omogući da sanja, kao što i bajke to čine, da veruje da je moguće bolje sutra, da dobrota ipak postoji.

Kakve vam je bajke pričao otac Slobodan Penezić Krcun i čemu vas je učio? O dobroti srpskog naroda koju je isticao?

Ne sećam se oca toliko dobro. Imao sam 12 godina kad je umro. Prema meni je bio vrlo dobar, moja porodica je živela složno. Izuzetno sam blizak sa sestrom i bratom. Ako me je učio svojim primerom, onda je moj odgovor na vaše pitanje – da.

Na mene je najveći uticaj izvršila majka. Ona je bila izuzetna žena, talentovana. Imala je uticaj i na čitavu grupu naših prijatelja, jer smo imali vrlo liberalnu atmosferu u porodici – moglo je sve da se radi.

Kažete da je vaš otac umro? U našoj sredini se veruje da je on ubijen jer je bio nacionalista, da je saobraćajna nesreća namerno izazvana? Ne verujete u tu verziju?

O tome ništa ne znam. Meni je to zanimljivo kao priča i uvek sam mislio da je kao iz filma. Na to gledam kao na ubistvo Kenedija. Nikad nećemo saznati ko je ubio Kenedija, da li je bila zavera. Naravno, moj otac nije bio političar ranga Kenedija, bio je manje bitna ličnost. Teško je da čovek prepozna istinu među mnogim verzijama. Pogotovu ja, koji sam tada bio dete. A kasnije sam slušao razne priče.

Kao onu priču da je vaša majka otišla kod Tita na razgovor i da joj je on rekao da je Krcuna ubio Ranković?

Da. U našoj kući je zazvonio telefon, ja sam se javio i čuo s druge strane: „Ovde Maršalat.” Mislio sam da me neko od drugova zeza. Moja majka je uzela slušalicu i javila se. Otišla je na taj razgovor, a od nje nikad nisam saznao šta se desilo tokom tog susreta sa Brozom. Znam samo da je prestala da ide na partijske sastanke.

Mnogo godina kasnije, naš dugogodišnji kućni prijatelj Dobrica Ćosić, koji se s nekolicinom očevih prijatelja trudio da mi zameni oca, posetio me je u Njujorku. Ispričao mi je da mu je majka otkrila sadržaj razgovora sa Titom: da joj je Broz rekao da je oca ubio Ranković. Od nje to nikada nisam čuo, već od Ćosića.

Verujete li da je to istina?

Imam tendenciju da verujem u to jer zašto bi me Dobrica lagao.

Mene, začuđujuće, ne zanima ništa od toga. Ništa ne znam o politici.

Kako se sećate oca? Kažu da je bio inteligentan i da je gajio crtu cinizma?

Malo ga se sećam. Bio je vrlo inteligentan. Bio je ciničan u samoodbrani. Na primer, kada bih mu rekao: „Tata, volim te”, on se nije ponašao kao junaci u američkom filmu, da me zagrli. Njegov štos je bio da kaže: „Evo ti 100 dinara” i da mi ih da. Mislio je da sam zbog toga to uradio. Takav mu je bio pristup u životu.

Bio je izuzetan pripovedač. Kao klinci voleli smo da sednemo pored njega i da nam priča priču. Krenuo bi od neke bajke, ali bi onda izmišljao priču dalje, dodavao vanzemaljce... Stvarao bi pozitivnu atmosferu, ali bi na kraju opet prevladao njegov cinizam, koji je promenio moj život. Doneo bi kino-projektor i filmove i rekao: „Evo, više ne moram da pričam.”

Kojim filmovima vas je uvukao u sedmu umetnost?

Otac je, da li srećom ili njegovom pameću, izabrao dobre filmove. Najviše je bilo Čaplinovih kratkih filmova. Bili su tu i Stanlio i Olio. Bilo mi je zadovoljstvo da ih gledam.

Čini mi se da sam sa sedam godina dobio prvu filmsku kameru.

Jeste li razmišljali da priču svoje porodice prenesete na platno? Priča o Krcunu i njegovom stradanju je ovdašnji mit.

Ne, nikada. Meni se to čini dosadnim. Druge ljude zanima da o tome slušaju. Pre bih pravio neki lik baziran na mojoj majci jer ona je kasnije umrla pa sam je bolje upoznao. Snimao bih filmove o nekim svojim rođacima, a ovo je izanđala tema. Znam da je ljudi stalno prežvakavaju i razumem zašto to rade.

Jeste li zbog toga odustali od dokumentarca o Krcunu koji je trebalo da radite za „Filmske novosti”?

Delimično zbog toga. Učinilo mi se da se toliko priča o tome, neki su za, neki protiv. Mali i nebitni poklon mom narodu bio bi da ne napravim taj film, da ne dižem opet ljudima pritisak, da ih ne nerviram, da se ne svađaju po nekim kafanama onako polupijani.