U Kanadu, po prsten za Milojku

Deset dana putovali su parobrodom jugoslovenski pečalbari u obećanu Kanadu - ne bi li zaradili za porodicu ili vratili dugove; a jedina uteha im je bila što su znali da je to samo privremeno i da će ostati svega tri ili četiri godine. Da bi kupili kartu za brod, koja je stajala 260 dolara, ovu veliku sumu za seosko domaćinstvo obezbeđivali su uglavnom zalaganjem porodičnog imanja kao jemstvo za dobijanje bankarskog kredita. Ukoliko bi se na kanadskoj preriji ili u rudniku razboleli i vratili, što je bio čest slučaj, banka bi automatski aktivira hipoteku...

I pre tog puta bili su podvrgnuti temeljnim lekarskim pregledima. Najpre u Zagrebu gde su im zagledali ruke da se uvere da su zaista zemljoradnici, a onda su išli u Hamburg, Antverpen, Roterdam ili Pariz gde su ih čekali lekari koje je angažovala kanadska vlada. U imigracionom birou odgovarali su na pitanja poput onih „kad cveta jabuka” i „koliko dugo krmača nosi mladunče”, kako bi utvrdili da li su doista poljoprivrednici, seljaci.

O njima je reč na večerašnjoj izložbi od 19 časova u Etnografskom muzeju „Sunce tuđeg neba ‒ doseljenici iz Jugoslavije u Kanadu 1924–1930” autora Milovana Mračevića, čiji je deda Lazar radio kao rudar u Nevadi (SAD), a otac Petar u Kanadi, gde je i preminuo, s željom da mu se pepeo razveje u rodnoj Hercegovini. Ovaj Hercegovac je zapisao da je naš čovek emigrirao kako bi „kupio sebi odelo, promenio krov na štali i doneo zlatan prsten Milojki sa kojom se bio tajno zaručio...”

Povod za ovu izložbu je 150 godina Kanadske konfederacije, a tokom njenog trajanja do 5. septembra posetioci će čuti Milovanove intervjue sa našim rudarima iz 1985. godine, koje je ustupio RTS-u i Radio Beogradu, dok će stručna vođenja biti svaki dan, sem nedelje, od 10.30 časova.

Rođen u Vankuveru, Mračević je diplomirao i magistrirao istoriju na univerzitetu Britanske Kolumbije. Napisao je komad „Sunce tuđeg neba” koji je u rudarskom Lazarevcu izveo Puls teatar, 2013. ugostilo Sterijino pozorje, a autorova želja je da se komad o rudarima ponovo obnovi.

‒ Građu sam pronašao u Kanadi i u Fondu 420 Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije iz Montreala, koji se nalazi u Arhivu Jugoslavije, gde je pohranjeno 5.000 iseljeničkih dosijea. U Kanadu su najviše odlazili Hrvati i naši Vojvođani: Italijani, Nemci; Makedonci ‒ priča Mračević.

S početkom ekonomske krize 1930. zavladala je masovna nezaposlenost i mnogi Kanađani nisu mogli da nađu posao. Imigranti, kao najosetljiviji deo stanovništva, često su se razboljevali od tuberkuloze ili rudarske bolesti silikoze. Posle samo nekoliko godina toliko bi teško disali da više ne bi mogli da rade u rudniku. Živeli su u nehigijenskim uslovima; jedan je spavao u krevetu pre podne, drugi ‒ koji je radio u trećoj smeni, u tom krevetu spavao bi popodne.

‒ Žene su dolazile da se pridruže muževima. Neudata žena mogla je da dođe i da radi kao kućna pomoćnica. Pošto je iseljeništvo većinski bilo muško, ona bi se relativno brzo udala. Većina pečalbara, međutim, ostala je neoženjena. Planirali su da se vrate i ožene, ali kriza im je poremetila planove. Jedan rudar mi je rekao: „Da sam se oženio, ne bih sada bio u staračkom domu...” Zanimljiv je bio Nemac Johan Bajer koji je naveo da je emigrirao bežeći od žene užasne naravi sa kojom je nemoguće živeti. Posle se saznalo da je pobegao od dugova ‒ navodi Mračević.

Čuo je i za jednu našu ženu koja je tamo mentalno obolela. Naš konzulat nije hteo da je vrati, jer su smatrali da je bolje da njeno višegodišnje lečenje bude na teretu Kanade, a ne Jugoslavije. ‒ Nisam uvrstio njenu priču, imao sam osećaj da bi to bila povreda njene privatnosti. Bilo je i slučajeva samoubistva ‒ kaže naš sagovornik.

One koji su ostajali bez posla naš konzulat je predstavljao kao bolesne, izmišljajući za njih gastritis ili reumatizam, da bi im osigurali parobrod i povratak u domovinu. Kad su siromaštvo i nezaposlenost postali rasprostranjeni, a njih bilo više od hiljadu, konzulat je prestao da daje lažne izgovore i navodio je siromaštvo kao razlog za deportaciju. U međuvremenu mnogi su umirali od bolesti.

Mračević je prikazao i uspešne pečalbare, one koji su stigli kada je ekonomija bila još jaka, zaradili i vratili se. Iz Jugoslavije u Kanadu je između 1924–1930. otišlo 25.000 ljudi, a oko 3.000 se vratilo. Neki su se vratili 1947. i 1948, želeći da učestvuju u posleratnoj izgradnji i odgovore na poziv vlade da se vrate u zemlju.

‒ U Kanadi su se mnogi priključili radničkim pokretima i podržavali komunističku politiku. Oni za monarhiju, mislili su da će ovdašnji komunisti da ih strpaju u zatvor. Jedan rudar mi je rekao: „Došli smo na nekoliko godina i – izgubili smo se.” Od onih sa kojima sam pričao niko se nije žalio na ekonomski deo života. Posle Drugog svetskog rata bile su prilike da se zaradi. Posle rudarstva bavili su se ribolovom, neki su otvorili dućane, a moj otac je postao vlasnik hotela ‒ kaže Mračević.

Ko je imao prejaku žal za rodnom grudom, on se vratio.

‒ Tada se govorilo: „Otišao u domovinu da umre.” Kada sam bio mali, jedan naš prijatelj, koji je imao 60 godina, došao nam je u posetu. Rekao je da ide u Jugoslaviju, a ja sam pitao: „Da li ideš tamo da umreš?” Toliko sam bio navikao na tu rečenicu ‒ kaže Mračević.

Njegovu novu dramu „20. vek” režiraće uskoro Slavenko Saletović. Istinitu priča o jugoslovenskom iseljeniku, učesniku balkanskih ratova, Prvog svetskog rata, Španskog građanskog rata i Mađarske revolucije. Komad o sudbini koja izaziva poštovanje.