​U trci za Krim Putin bio brži

Trampovi zaokreti: „Amerika na prvom mestu, vojne akcije u inostranstvu moraju da budu brzo okončane“ – bilo je jedno od predizbornih obećanja predsedničkog kandidata Donalda Trampa. Nekoliko meseci posle useljenja u Belu kuću sada već predsednik SAD Donald Tramp pogazio je ovo predizborno obećanje.

Američki predsednik želi da pojača vojno prisustvo SAD u Avganistanu gde Vašington, već gotovo 16 godina, pokušava da zavede red i uspostavi demokratiju po zapadnom kroju.

„Mi ćemo napasti“, izjavio je Donald Tramp najavljujući novu američku strategiju u Avganistanu – zemlji sa sigurno najdužim ratnim stažom na planeti.

 

Analitičari su uočili da nova Trampova strategija u Avganistanu ima  tri ključne tačke: jačanje američkih trupa na terenu, povećanu pomoć režimu u Kabulu kako bi se avganistanska vlast osposobila da samostalno upravlja zemljom i pritisak na susedne države, pre svega Pakistan – prvi put se, međutim, spominje i Indija – da se iskreno uključe u borbu protiv talibana i Islamske države.

Kada je otvorena rasprava o slanju dodatnih trupa u Avganistan – 3900 vojnika – otkriveno je da Amerikanci trenutno tamo imaju mnogo brojniju armadu nego što se to ranije pretpostavljalo. Umesto osam hiljada u Avganistanu već ratuje 11 hiljada američkih vojnika pa će sa pojačanjem koje je najavljeno to zaista biti moćna vojna sila.

Situacija na terenu demantuje, međutim, takav utisak. Rat besni punom snagom. Od početka godine oko 200 hiljada Avganistanaca izbeglo je pred ranim požarom, a vlada u Kabulu kontroliše svega 57 odsto državne teritorije.

Osnovno pitanje je da li će Donald Tramp obezbediti dovoljnu podršku da sprovede u život novu vojnu strategiju u Avganistanu. Pored tradicionalnih političkih protivnika Tramp bi mogao da se suoči i sa snažnim otporom u svojoj Republikanskoj stranci gde se se sve glasnije čuju zahtevi da se novac predviđen za ratovanje u Avganistanu pametnije potroši u Americi. A ukoliko ovaj otpor bude baš jak, američki predsednik bi mogao da napravi novi zaokret od 180 stepeni. A to bi, kako komentariše nemački „Špigl“ već bio pravi Donald Tramp.

„Proterivanje“ Rusije iz Crnog mora: Ukrajinska kriza imala je, izgleda i neke dobro prikrivene strane. Takva jedna se, priča se, po svemu sudeći ticala Krima – strateškog poluostrva na severu Crnog mora.

Dvojica nemačkih autora Ralf Rudolf i Uve Markus upravo su objavili knjigu „Spasavanje Krima“ koja na novi način osvetljava deo događanja u Ukrajini 2014. godine. Njihova osnovna teza je da su SAD i NATO planirali da smenu vlasti u Kijevu iskoriste za preuzimanje Krima i pretvaranje poluostrva u njihovu glavnu tvrđavu na Crnom moru.

Ovaj plan je predviđao da se pomorske rupe SAD i NATO u maju 2014. pojave ispred obala Krima i zatim trajno zauzmu poluostrvo. Strateški to bi značilo potpuno „proterivanje“ Rusije iz Crnog mora.

Zapadni plan je, kažu nemački autori, imao samo jednu slabu tačku – nije računao na reakciju Moskve. Procenjujući da bi Rusija mogla da izgubi svaki uticaj u Ukrajini posle promene vlasti u Kijevu, Moskva je još u februaru 2014. godine preduzela odlučne korake u definisanju i sprovođenju svoje nove bezbedonosne politike.

Predsednik Vladimir Putin je 22. februara naredio da krene akcija ponovnog pripajanja Krima Rusiji. U tom trenutku, pišu nemački autori, SAD i NATO su već pokrenuli svoje pomorske snage iz Mediterana prema Crnom moru. Svi vodeći zapadni mediji prećutali su ove informacije iako se znalo da SAD i NATO imaju planove da se preko Crnog mora ušanče na granicama Rusije.

Usledila je trka s vremenom koju je ubedljivo dobio Putin. Posle referenduma na Krimu, sredinom marta, poluostrvo je pripojeno Rusiji. SAD i NATO ostali su kratkih rukava.

A pripajanje Krima Rusiji bio je jedan od glavnih razloga za uvođenje sankcija Zapada Rusiji. Tri godine kasnije, i ko zna koliko dodatnog stezanja kaiša sankcija, Zapad nije ništa postigao pokušavajući da ekonomskim merama „vaspitava“ Moskvu. Naprotiv, kao i svaka batina i sankcije imaju dva kraja, pa su cenu za njihovo sprovođenje počeli skupo da plaćaju i na Zapadu.

Tu nastaje novi problem. Evropljani plaćaju mnogo veći ceh i sve glasnije se bune zbog oštre politike SAD prema Rusiji koja njih ozbiljno košta. Nekako spontano za glasnogovornika evropskog pokreta protiv sankcija nametnuo se nemački ministar inostranih poslova Zigmar Gabrijel. Ovaj nemački socijaldemokrata oštro je kritikovao najnoviji američki paket sankcija Moskvi koji, između ostalog, predviđa oštre kazne za evropske firme koje posluju s Rusijom. Poput nemačkog hemijskog koncerna BASF ili velike austrijske nafte kompanije OMV.

Gabrijel je ponovio da Evropa neće sedeti skrštenih ruku i da će braniti svoje ekonomske interese. Šef nemačke diplomatije je, istovremeno, upozorio Amerikance da njihova politika prema Rusiji vodi u novo “ledeno doba“ što može imati nesagledive posledice za odnose u svetu.