I posle Šojblea ostaje politika stezanja kaiša

Od našeg dopisnika
Frankfurt, Hajdelberg – Mnoge u Evropskoj uniji i samoj Nemačkoj obradovala je vest da tvorac politike stezanja kaiša Volfgang Šojble odlazi sa mesta ministra finansija. Ali, kako stvari stoje sa budućim pregovorima o formiranju četvrte vlade Angele Merkel, sva je prilika da su radovanja uzaludna te da neće bnti značajnijih promena ove politike.

Osim toga, prevarili su se svi oni koji su mislili da će Šojble otići u zasluženu penziju na obroncima Švarcvalda, budući da je pre 11 dana napunio 75 godina.

Ne, ovaj političar sa najdužim poslaničkim stažom u nemačkom parlamentu postaće predsednik Bundestaga sa ciljem da obuzda eventualne ispade desničara iz Alternative za Nemačku (AfD), koji će imati oko 90 poslanika. Oduševljenost idejom da Šojble zauzme jednu od tri najvažnije funkcije u zemlji stigla je, kako iz demohrišćanskog bloka (CDU–CSU) kojem pripada, tako i od potencijalnih partnera.

Nakon što je najtiražniji nemački tabloid „Bild” objavio saznanja da je lično Merkelova tražila od Šojblea da bude predsednik parlamenta, ističući da će „zbog ulaska AfD-a u Bundestag, taj posao imati veći značaj nego što je uobičajeno”, šef poslaničke grupe CDU Folker Kauder je saopštio da je Šojble nagovestio da je spreman za ovaj korak.

„Kao jedna izvanredna ličnost, Volfgang Šojble poseduje prirodni autoritet koji je od posebnog značaja u ovim vremenima”, rekao je Kristijan Lindner, šef liberala (FDP) sa kojima će Merkelova pregovarati o vladi i koji žele da Lindner ili njegov zamenik Volfgang Kubicki naslede Šojblea na čelu Ministarstva finansija.

Otkad je pre 45 godina prvi put izabran za poslanika Bundestaga, Šojble je bio na brojnim funkcijama, od šefa Kancelarijata i ministra unutrašnjih poslova u vreme Helmuta Kola, preko šefa CDU i njene poslaničke grupe, do umalo kandidata za predsednika Nemačke u čemu ga je sprečila Merkelova. Ona ga je potom pozvala u svoju vladu pa je prvo bio ponovo ministar unutrašnjih poslova da bi proteklih osam godina bio ministar finansija, kada je postao poznat širom EU, pre svega zbog toga što je nemačku politiku ustezanja od potrošnje, ublaženo nazvanu politika štednje, nametnuo najpre Grčkoj, a potom celoj evrozoni.

Ovaj nekadašnji glavni poreznik grada Frajburga ostaće zapamćen u Nemačkoj jer je prvi ministar finansija od 1969. koji je uspeo da  državnu kasu dovede na pozitivnu nulu, dok će u EU još dugo biti simbol nemačke nefleksibilnosti po pitanju finansija i fiskalne discipline. Ostaće upamćen i po tome što se na vrhuncu grčke finansijske krize zalagao da ta zemlje izađe iz evrozone, ali je pod pritiskom Merkelove pristao da Atina ipak dobije finansijsku pomoć pod uslovom da primeni veoma oštre rezove u potrošnji i bolne reforme.

Njegovo povlačenje sa mesta ministra finansija olakšaće Merkelovoj pravljenje koalicije, a predstavljaće i svojevrstan kraj jedne ere. Moć koja se slila u Ministarstvo finansija umnogome je zapravo moć koju je on lično ima, kao jedan od najuticajnih ljudi u CDU.

Njegov naslednik neće ni približno biti tako moćan, a varaju se oni koji misle da će Šojbleov odlazak dramatično promeniti nemačku politiku jake finansijske discipline. I FDP zagovara nemačku finansijsku „politiku reda”, a Lindner je u izjavama još oštriji u pogledu toga da li će se nemačkim novcem pokrivati tuđe dugovi. On i danas ističe da je Grčka trebalo da se vrati na drahmu, pri čemu odbija predloge reforme evrozone koje je izneo francuski predsednik Emanuel Makron.

„Šojbleove ideje o Evropi su duboko ukorenjene u nemački politički sistem. Niko, bar ne na desnom centru, ne želi da da bude sagledan kao previše popustljiv i fleksibilan prema južnim Evropljanima”, kaže Katarina Gnat, iz nemačke fondacije Bertelsman. „S druge strane, postoji i konsenzus da Nemačka mora da da neku vrstu ustupka Makronu”.

Stoga su u Berlinu uvereni da će Šojbleov duh i dalje lebdeti nad finansijskom politikom Nemačke i EU.