Ranjivost

Pustiti nekoga blizu sebe i emocionalno se vezati za tu osobu podrazumeva ulaženje u poziciju emocionalne „ranjivosti”. Bliski odnosi, bilo da su partnerski ili prijateljski, uvek sadrže mogućnost da nas bliska osoba „rani”: da nas uvredi, ostavi, izda ili iskoristi. Upravo zbog pozicije ranjivosti mnogi beže od bliskosti.

Kada smo sa nekim bliski i emocionalno povezani, ta osoba nam je veoma važna. Važno nam je šta ona misli o nama, šta oseća prema nama i kako se ponaša prema nama. Kada nam neka nepoznata osoba uputi ružnu reč, to ne boli toliko snažno i na isti način kao kada nam tu istu reč uputi bliska osoba. Zato što nam je najvažnija, važne su nam poruke koje nam upućuje. Zato u bliskim odnosima mogu nastati neka od najsnažnijih neprijatnijih osećanja.

Izbegavanje bliskosti

Nisu retki ljudi koji su još kao deca doživeli veoma neprijatna osećanja upravo zbog postupaka i izjava najbližih. Kako u detinjstvu, upravo na osnovu vlastitog iskustva, ljudi stvaraju predstavu o bliskosti, mnogi izvode zaključak da je bliskost opasna, da ne treba ljude puštati blizu jer mogu da povrede. Tako se izgrađuju ličnosti koje kasnije izbegavaju bliskost, koje se najbolje osećaju kada druge drže na sigurnoj distanci.

Sličan rezultat može nastati tako što mlada osoba u osnovnoj ili srednjoj školi doživi grubo odbijanje ili odbacivanje od osobe u koju je zaljubljena. Zbog te patnje ona izvodi zaključak koji postaje buduće životno pravilo – Nikoga ne smem pustiti blizu ako ne želim da budem ponovo povređena.

Ljudi koji izbegavaju bliskost izbegavaju poziciju ranjivosti, želeći da postanu „neranjivi”. Oni svoju snagu nalaze u samostalnosti, dokazujući da im drugi nisu potrebni, da sve mogu sami. To ne znači da nemaju emocionalne partnere, već da se za te partnere ne vezuju dovoljno čvrsto. Kako stalno očekuju da će biti povređeni, uvek su spremni da bilo kog trenutka budu napušteni. Ono što ih teši jeste znanje da u tom slučaju neće mnogo patiti. Isti način površnog i labavog emocionalnog vezivanja mogu imati i u drugim vrstama odnosa: prema roditeljima, deci, prijateljima.

Emocionalno vezivanje je zapravo drugo ime za ljubav. Kada nekoga zavolimo i volimo ga, mi smo emocionalno vezani za njega tako da nam postaje jedna od najvažnijih osoba na ovom svetu – on postaje „naša” osoba. Ovakvo emocionalno vezivanje je podloga iz koje izrastaju razni drugi kvaliteti ljubavi: osećanje pripadnosti, prihvaćenost, bliskost, saosećajnost, solidarnost itd. A to su upravo oni kvaliteti koji nečiji život čine ispunjenim. A kada se neko ne vezuje, kada nema nužne podloge, on ostaje bez svih ovih kvaliteta.

Nije moguće odbaciti samo svoja neprijatna osećanja. Kada neko odbacuje neprijatna osećanja, on se mora odreći i svih drugih osećanja, pa i onih prijatnih. Zato ljudi koji se preventivno ne vezuju emotivno za druge žive život bez ljubavi, u nekoj vrsti prikrivene usamljenosti i otuđenosti.

Tuga drugo lice ljubavi

Sposobnost za ljubav, da se voli i da se bude voljen, podrazumeva svesno ulaženje i podnošenje pozicije ranjivosti. Svako ko se odluči za ljubav se istovremeno odlučuje i za strah za drugoga kao i za tugu u slučaju gubitka drugoga. Ako nam je stalo do drugoga, onda nam neće biti svejedno šta je sa njim. I to je tako, tuga je nerazdvojiva od ljubavi. Može se reći da je tuga drugo lice ljubavi jer kao što je ljubav emocionalno vezivanje, u slučaju gubitka voljene osobe višemesečno tugovanje jeste emocionalno razvezivanje od nje.

Kada posmatramo ljudske sudbine možemo se zapitati šta je bolje ili šta se više isplati: živeti distancirano izbegavajući ranjivost ili pripadati drugima kroz emocionalno vezivanje i ulaženje u poziciju ranjivosti? Jeste da distancirana osoba nije imala velike emotivne potrese u svom životu, ali nije ni živela puni emotivni život. Dobit onih koji se emocionalno vezuju daleko prevazilazi povremene situacije emocionalne ranjenosti. Zato emocionalno zrele ličnosti ne izbegavaju emocionalno vezivanje uprkos tome što znaju da ono sadrži poziciju ranjivosti.