Četnici opet u istom grobu

Naredbom zamenika tužioca od veštaka se zahteva utvrđivanje starosti kostiju, tragova povreda na njima i položaj posmrtnih ostataka pošto se pretpostavlja da su u jaruzi u Pridvorici zatrpana dvojica likvidiranih pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini iz susednog sela Jezdine: Radoslav Radonjić Lukinac i Jaroslav Milutinović.

– U svojim izjavama, datim u nedelju po podne, dr Miloš Gostiljac iz Kraljeva koji je Radonjićev sestrić, i Milisav Milutinović, sin Jaroslavljev, potvrdili su da znaju ko je sahranjen u toj grobnici, ne traže međusobno razdvajanje kostiju i zahtevaju da Radonjić i Milutinović, pošto se veruje da su u istom grobu proveli 72 godine, budu ponovo sahranjeni zajedno, u kripti Crkve Svetog Uspenja u Čačku. Ne traže potvrdu za to DNK analizom. Izlaskom na grob u Pridvorici, odmah je utvrđeno da je pokojnik čiji su posmrtni ostaci otkriveni, bio sahranjen licem prema zemlji – kaže za „Politiku” Dragan Kalaba.

U rešenju Okružnog suda u Čačku (2008) o rehabilitaciji Radoslava Radonjića Lukinca (1918–1945) navode se iskazi njegove sestre Emilije Radonjić Gostiljac i svedoka Milisava Milutinovića i Miluna Jovanovića iz Pridvorice. Radonjić je, opisali su, početkom rata bio u Ljubljani kao vojnik JV u redovnom kadru i izbegao je zarobljeništvo tako što je peške došao do Čačka, preko Bosne.

„Čitavu 1941. proveo je kod kuće, da bi se početkom 1942. pridružio jedinicama Draže Mihailovića i do kraja rata bio pripadnik četnika u Jezdini. Nikada nikoga nije tukao, zlostavljao, niti ubio. Po završetku rata, plašeći se odmazde novih vlasti, krio se sa dvojicom saboraca, a novembra 1945. pronašao ih je i opkolio Velimir Cvetić sa 30-40 naoružanih ljudi KNOJ-a. Radoslav se predao njima i oni su ga tada zverski mučili i ubili”, navodi se u obrazloženju sudskog rešenja o vraćanju građanskih prava Radoslavu Radonjiću.

Jaroslav Milutinović (1915–1945) iz istog sela i istog groba, rehabilitovan je 2010. u Višem sudu u Čačku. Na osnovu iskaza njegovog sina Milisava Milutinovića i svedoka Emilije Gostiljac, Milomira Jovanovića i Dobrivoja Simovića, utvrđeno je da je pre Drugog svetskog rata služio u Kraljevoj gardi a 1941. postao pripadnik četničkog pokreta i tokom rata obezbeđivao bolnicu u Jezdini. Za vreme rata nije učinio nikakav zločin niti bilo koje drugo krivično delo i bio je pošten čovek. U tom rešenju dalje se naglašava:

„Krajem 1944. uhapsili su ga pripadnici Ozne i sproveden je u istražni zatvor u Čačku ali se znalo da nije činio nikakva zlodela pa je imao status slobodnjaka i dolazio kući. Pošto je u zatvoru na njega vršen pritisak da učestvuje u streljanju četnika na stadionu Borca u Čačku i to mu bilo postavljeno kao uslov za puštanje iz zatvora on je, ne prihvatajući ponudu, februara 1945. pobegao iz kaznionice i krio se zajedno sa Radoslavom Radonjićem Lukincem u okolini svoje kuće, a s njima je bio i Dragoslav Vučićević. U jesen 1945. organizovana je potera pa se zajedno sa Radonjićem predao pripadnicima KNOJ-a, i bio stavljen u pritvor, u jednoj kući partizanskog štaba. Zatim je poveden u pravcu planine Jelice gde su bili surovo mučeni, upregnuti u kola, bodeni noževima i na kraju zaklani.”