Utorak, 19.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
OTVOREN 62. MEĐUNARODNI SAJAM KNjIGA

Velika književnost na savršenom pismu

Otvarajući Sajam, akademik Miro Vuksanović primetio je da od počasnih gostiju s nemačkog govornog područja treba da učimo kako se štiti vlastiti jezik
„Кључ је у књигама” овогодишњи је мото манифестације (Фото Ж. Јовановић)

Jednu od najposećenijih i najdražih kulturnih manifestacija u Srbiji, Međunarodni beogradski sajam knjiga, čiji je ovogodišnji moto „Ključ je u knjigama”, po 62. put svečano je sinoć proglasio otvorenom akademik i pisac Miro Vuksanović. U ime počasnih gostiju – četiri zemlje: Nemačke, Austrije, Švajcarske i Lihtenštajna, kao i jednog nemačkog jezika, obratio se i austrijski pisac, publicista i književni kritičar Karl-Markus Gaus, poznavalac književnosti srednje i istočne Evrope, čiji su roditelji 1945. godine iz Vojvodine došli u Austriju.

U narednih sedam dana, do nedelje 29. oktobra, pod kupole Beogradskog sajma dolazićemo da se obradujemo različitostima drugih kultura i jezika, da se podsetimo jubileja naše kulture i da se suvereno krećemo prostorom jedne od najvećih knjižara u ovom delu Evrope. Akademik Miro Vuksanović u svom govoru, koji je pre nalikovao na simboličnu priču, istakao je upravo suprotnost između jednog nemačkog jezika i četiri države u kojima se tim jezikom nesmetano govori, i jednog srpskog jezika, koji je podeljen na četiri zemlje, i u drugim državama sada se zove drugim imenima: hrvatskim, crnogorskim, bosanskim.

– Nedavno su listovi u velikim i malim zemljama preneli vest o dvojici ljudi koji jedini znaju svoj jezik – ajapaneko. Oni ne razgovaraju. Onamo, gde je bilo središte jedne od srednjovekovnih srpskih država, gde nastaje srpska reka koja šezdesetak godina protiče kroz svetsku književnost, žive dve osobe, brat i sestra. Ne razgovaraju. Brat je svoj jezik nazvao crnogorskim. Sestra nije ostavila svoj srpski kojim su govorili njihovi preci i roditelji. Na drugoj obali su dve kuće. U jednoj je čovek koji kaže da govori bosanski. U drugoj je starica kojoj je jezik hrvatski. Oni su vršnjaci s bratom i sestrom na drugoj obali i sa ženama u kanjonu. Kada su zajedno išli u školu, učili su iz istih knjiga. U njima je temeljni jezik bio srpski. Njihovi književnici su pisali istim jezikom. Sada su razvrstani u četiri književnosti, sa četiri imena, na četiri jezika, u četiri zemlje. Jedan je postao četiri – rekao je Vuksanović, napominjući i to da je srpski jezik po broju govornika mali, ali da je na tom jeziku nastala velika književnost koja traje ceo milenijum. Po njegovim rečima, srpski jezik je u opasnosti od nestanka, kao što nestaju mala srpska naselja, a darovita mladež odlazi u inostranstvo.

– Naši su posebni gosti četiri zemlje i jedan jezik. Kod njih je četiri postalo jedan. Zato može biti da oni, naročito najveći među njima, bolje od nas znaju kako smo od jedne zemlje dobili nekolike, a kako umesto jednog jezika – četiri. I bolje od nas vide da će srpski jezik sa svojim savršenim pismom koje sami zapostavljamo, s ukupnom književnošću i nasleđem na srpskom izrazu, vrlo brzo da uđe u zonu iščezavanja. Zato je potrebno da od njih i od drugih učimo kako se štiti vlastiti jezik i sve što on tvori – istakao je akademik Vuksanović.

U svom pozdravnom obraćanju Karl-Markus Gaus dotakao je naša srca ne samo poznavanjem srpske i kulture Balkana, već i poznavanjem sporta. Po njegovim rečima najtalentovaniji i stilski najoriginalniji austrijski fudbaler preziva se Arnautović i Srbin je, ali je istovremeno i Austrijanac, rođen i odrastao u Beču.

– Njega odlikuje – da iskoristim stari izraz – dvojni nacionalni identitet, kakav se u Austriji podrazumevao u vremenima pre nego što se Dvojna monarhija počela raspadati u nacionalnim borbama. Pojedini huligani nacionalnog fudbala kude Marka Arnautovića što igra za reprezentaciju Austrije, ali ponekad i empatično govori o Srbiji kao o svojoj domovini. Pre otprilike tri nedelje na utakmici protiv Srbije postigao je gol za Austriju, ali onda skoro demonstrativno nije učestvovao u veselju. Obrazložio je to, na razvučenom bečkom dijalektu, uvažavanjem srpskog dela svoje porodice kao i protivnika na terenu – zapazio je Karl-Markus Gaus.

Govoreći o Beču, on je posebno izdvojio 3. okrug u blizini centra grada, gde su se upoznali Srbin iz Marokanske ulice Vuk Stefanović Karadžić i pesnik Petar Preradović, Hrvat iz Mađarske ulice, stremeći da kroz akademsko i umetničko bavljenje jezicima izvedu Balkan iz istorijske usamljenosti i uvedu ga u modernizam.

– U ulici po imenu Marokanska, pedeset je godina, u stanu premalom za sve veću biblioteku i za naslednike, proživeo Srbin Vuk Karadžić, koji je sa svojom suprugom, Bečlijkom Anom Knaus, imao dvanaestoro dece. Vuk Karadžić bio je sin prostih zemljoradnika, koji nisu mogli da mu na životnom putu omoguće više obrazovanje, no ipak je kao izbeglica u Beču postao jedan od najvećih evropskih intelektualaca 19. veka, koji je od dijalekata svoje domovine oblikovao srpski književni jezik, definisao pravopis, sastavio rečnik s preko 27.000 odrednica i sakupio narodno stvaralaštvo koje se do tada prenosilo isključivo usmenim putem – primetio je Karl-Markus Gaus. Povodom nastupa četiri zemlje jednog jezika na ovogodišnjem Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, on je istakao i različitosti ovih kultura i država.

– Danas teško da bi iko doveo u pitanje tvrdnju da Austrija nije isto što i Nemačka ili da Lihtenštajn nije nemačka državica koja tek istorijskom nepravdom nije deo nekog većeg nemačkog carstva, kao što je i Švajcarska Švajcarska, a ne nekakav ogranak Austrije ili još jedna neostvarena nemačka pokrajina. Što se jezika tiče, meni koji sam iz Salcburga nije nimalo lako da pratim razgovor ljudi iz Ciriha, a i u Šlezvig-Holštajnu govori se sasvim drugačije nego u Tirolu ili u kantonu Uri. A svejedno se i tamo i ovde govori i piše nemački, dok su se lingvisti u međuvremenu usaglasili da ne samo da postoje brojni nemački dijalekti nego i nekoliko „varijeteta nemačkog književnog jezika” – napomenuo je naš gost, dodajući da razlike ipak nisu toliko velike da ne bi i dalje sve vreme bilo reči o jednom nemačkom jeziku.

– Nije mi ni na kraj pameti da ja Hrvatima, Bosancima, Crnogorcima i Srbima određujem da treba da se drže onoga što se ranije nazivalo „srpskohrvatskim”. Ali isto tako može biti pokušaja da se razlike na ravni jezičke politike uvećaju i načine dubljim nego što jesu – zapazio je Karl-Markus Gaus, podsećajući, kako je kazao, „jezičku policiju” da nikog od nas nisu oblikovali samo jedna jedina nacionalna kultura ili regionalni identitet, kao što ni jezik u svakodnevici i u umetnosti nema za cilj da odvoji jednu grupu od druge nego da se ljudi sporazumevaju i u rečima onog drugog otkriju sebe same.

Komentari12
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Драгољуб Збиљић
ВУК, ИЗГЛЕДА, НИЈЕ СХВАТИО ДА ЋЕ ЊЕГОВО ПРИХВАТАЊЕ ДА СРПСКИ ЈЕЗИК ДОБИЈЕ И ДРУГО (ЛАТИНИЧКО) ПИСМО БИТИ ПОЧЕТАК РАЗБИЈАЊА СРПСКОГ ЈЕЗИКА, А ДАНАШЊИ СРПСКИ ЛИНГВИСТИ НЕ СХВАТАЈУ ДА НОРМИРАЊЕМ ДАНАШЊЕГ ЈЕЗИКА СРБА НА ДВА ПИСМА РАЗБИЈАЈУ СРБЕ И ВОДЕ СВОЈ НАРОД АСИМИЛАЦИЈИ. Разбијање српског језика омогућено је смишљеним избором два писма за писање језика Срба. То је и логично. Ни Вук Караџић није разумео да ће се преко писма омогућити разбијање језика који јее он кодификовао кроз његову реформу српског језика и писма. Оног часа кад се у Бечу 1850. сагласио да се његов језик може писати и ћирилицом и латиницом, самим тиме је утрт пут разбијању српског Вуков(ск)ог језика.
Коста
Вук је добор знао шта је реадио. Зато у Бечу 1850. тај језик није именовао. Знао је он да тај језик никада не може бити (само) српски. Ипак, у Рјечнику (1852) одваја ћирилицу као само српско писмо и лаитницу као (само) хрватско. Међутим, то је врло брзо "заборављено" у налету српског југословенства које је увек тежило ка приближавању српског хрватском. У Вуковом речнику израз "застaва" не постоји у данашњем значењу. Вук спомиње да га (само) Хрвати користе у значњеу стега. Ко данас међу Србима зна да су бројни значајни "српски" изрази чисти кроатизми?
Драгољуб Збиљић
Разлика између немачког и српског језика је и мала и велика. Мала је у томе што се говорници српског језика међусобно разумеју и с Хрватима, и с Бошњацима и с Црногорцима као што се међусобно разумеју и сви говорници немачког језика. А велика разлика је у томе што је српски народ разбијан преко различитих вера, преко њиховог преименовања и преименовања српског језика. Најпре је српски језик преименован у "српскохрватски", а преко тог почетног "полупреименовања" лакше је преименован на нова три назива. И, што је најгоре, свака нова политичка наметања могу даље преиемновљавати и Србе и њихов језик. Тим ситњењем, разбијањем и дробљењем Срба и њиховог језика стиже се даље изумирањем тих малих преименованих језика и народа и општу асимилацију онога што је почело од српског народа и његовог језика. Већи немачки народ који није изложен преименовању свог језика успешно се одупире дробљењу немачког језика и народа, за разлику од српског народа и његовог језика. У томе су сами Срби томе доприно
Коста
Немци и Швајцарци се баш не разумеју најбоље. Ипак, постоји стандарнди немачки језик којим се пише и говори службено без обзира на локалне дијалкте. Другим речима, књижевни језик је, како и треба да буде, наддијалекатски, сем на бртовитом Балану.
Станислав
4 земље + 4 језика = Разумемо се! Живим за дан када ће ово бити мото сајма књига. Тужно је што се разумемо да се не разумемо - Бошњак неће рећи да је његов језик српски, Србин да је хрватски, Хрват да је црногорски, а Црногорац босански. И сви ће то јасно и гласно говорити и понављати и сви ће се разумети и свађати и усађивати једни другима право једног језика над другим. За сада нема победника, четири језика, четири народа, четири небитне државице са пљачкашким врхушкама, кварљивим културним елитама, а народ као пас само глође коске... И пре но што измислимо неки нови језик - војвођански, херцеговачки, истарски, хајде да се свако бави својом језиком, својим народом, својом културом, па ће историја и време показати и доказати чији је језик (већине) јужних Словена.
Никола Милованчев
Зна се који је то језик. Када је Љ. Гај, покретач илиризма, у Загребу преузео српски језик (прилично га искваривши), записао је у својој Даници 1846, бр. 31, стр. 124:"u koga se sačuvao čisti jezik ilirski... U svakom odgovoru naći ćete Serblje i Serbstvo...Sav sviet znade, da smo mi književnost ilirsku podigli i uveli; nu nama još niti iz daleka nije na um palo ikada tvarditi, da to nije serbski već ilirski jezik". Тада није Гају на ум пало називати српски језик туђим именом али касније другима јесте.
Bojan
Morate praviti razliku između književnog jezika, koji počinje Vukovim odabirom južnog narečja za osnovu budućeg standarda, i jezika književnosti, koji se opet ne mora podudarati sa standardom.
Коста
Српски књижевни језик (стандардни језик) је постојао пре Вука. Њим се писaло у службеним комуницаијама. Имао је граматику и правопис. Прочитајте мало дела Ђуре Даничића о томе.
Lucijan Kinik
Posve nejasna rečenica, koju je teško prevesti iako se lako može objasniti što se s njom htjelo reći. Ali, je li rečeno baš to htjela, ne znam, a ni gramatička struktura mi nije jasna. Barem ne, zašto baš tako. Je li to sloboda pjesništva, licentia poetika (svjesno odvajanje od uobičajena načina izražavanja ili od gramatičkih normi ..), neka vrsta rime, recimo "nagurana rima" ili je to prirodni srpski jezik, kakav se često mogao ćuti u Knjaževcu (ja u JNA). Kako bilo, nije jasno što je htio reći ili šta je hteo da kaže. Možda uz neko "ajd ne seri" ili "idi da se lećiš" treba prestati pitati i pustiti tako kako je, a ne prevoditi. Dakle, na plakatu "hit komedija" "Ukradena ličnost" Lane Gučević, između ostaloga piše "Ne cvate sveće ni u naše preduzeće". Ma ipak, da puca puška ili puškom u naše poduzeće, da dolazi u naše poduzeće ali da cveće sveta u naše preduzeće ... da ga jebeš, žulja me i u cipeli i u mozgu - neprobavljivo! I sad se netko dogovorio da se takvi plakati - natpisi u j

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.