Prva žena inženjer u Nemačkoj

To što je pr­va že­na ko­ja je u Ne­mač­koj ste­kla di­plo­mu in­že­nje­ra ušla u isto­ri­ju te ze­mlje, sa­mo po so­bi je ra­zu­mlji­vo. Ali to što je isto­vre­me­no za­slu­ži­la me­sto i u srp­skom ko­lek­tiv­nom se­ća­nju, na­iz­gled zvu­či čud­no. Ako se, me­đu­tim, zna da je te 1913. na Uni­ver­zi­te­tu u Darm­šta­tu pr­va di­plo­mi­ra­na in­že­njer­ka po­sta­la Jo­van­ka Bon­čić, ro­đe­na Ni­šlij­ka, sve po­sta­je ja­sni­je.

I dok su u Darm­šta­tu nje­nim ime­nom na­zva­li go­di­šnju na­gra­du za naj­bo­lja do­stig­nu­ća že­na u obla­sti ma­te­ri­ja­la i ge­o­na­u­ke, ali i jed­nu uli­cu u ta­mo­šnjem stu­dent­skom kam­pu­su, ova he­ro­i­na srp­ske ar­hi­tek­tu­re je u rod­noj ze­mlji za­bo­ra­vlje­na, iako njen pro­jek­tant­ski opus či­ne re­pre­zen­ta­tiv­na zda­nja u Be­o­gra­du, Ba­nja­lu­ci, Ba­nji Ko­vi­lja­či...

Ča­sni iz­u­ze­tak na­či­njen je u vir­tu­el­nom pro­sto­ru in­ter­ne­ta, gde su en­tu­zi­ja­sti po­put čla­no­va fej­sbuk gru­pe „Na­u­ka bez cen­zu­re” pod­se­ti­li na nje­ne za­slu­ge. Tra­gom nji­ho­vih ob­ja­va, mo­že se do­zna­ti da je me­đu ma­lo­broj­nim sa­vre­me­nim auto­ri­ma ko­ji su se ba­vi­li ži­vo­tom i de­lom Jo­van­ke Bon­čić Ka­te­ri­nić i Dra­gi­nja Ma­ska­re­li, vi­ši ku­stos Mu­ze­ja pri­me­nje­ne umet­no­sti u Be­o­gra­du.

Ona be­le­ži da je Jo­van­ka ro­đe­na u Ni­šu 1887. go­di­ne, od oca Mi­ha­i­la i maj­ke Ka­ta­ri­ne. Osnov­nu ško­lu i de­li­mič­no gim­na­zi­ju je po­ha­đa­la u Po­ža­rev­cu i Vra­nju jer se po­ro­di­ca se­li­la za oče­vim advo­kat­skim i sud­skim slu­žbo­va­njem. Po­tom pre­la­ze u Be­o­grad, gde Jo­van­ka 1905. ma­tu­ri­ra u Tre­ćoj mu­škoj gim­na­zi­ji i upi­su­je stu­di­je ar­hi­tek­tu­re na Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu. Po­sle se­dam se­me­sta­ra i prak­se u Srp­skim dr­žav­nim že­le­zni­ca­ma, od­la­zi u Darm­štat ka­ko bi na ta­mo­šnjoj Vi­so­koj teh­nič­koj ško­li, kao sti­pen­di­sta srp­skog Mi­ni­star­stva gra­đe­vi­na, za­vr­ši­la stu­di­je, ste­kav­ši aka­dem­sko zva­nje ar­hi­tek­te i in­že­njer­sku di­plo­mu. Njen uspeh je ostao ove­ko­ve­čen u on­da­šnjoj ne­mač­koj štam­pi, jer su „Ber­lin­ske ilu­stro­va­ne no­vi­ne” na na­slov­noj stra­ni ob­ja­vi­le fo­to­gra­fi­ju di­plo­ma­ca na ko­joj je je­di­na de­voj­ka Jo­van­ka Bon­čić.

U Darm­šta­tu je upo­zna­la i svog bu­du­ćeg su­pru­ga, in­že­nje­ra ukra­jin­skog po­re­kla An­dre­ja Ka­te­ri­ni­ća, s ko­jim će 1914. oti­ći u Ru­si­ju, gde će se njih dvo­je ven­ča­ti. Na­red­nih osam go­di­na, Jo­van­ka i An­drej će ži­ve­ti u vi­še gra­do­va is­toč­ne Evro­pe – Pe­tro­gra­du, Ri­gi, Mo­skvi, Ki­je­vu i dru­gim – a on­da će se, po­čet­kom dva­de­se­tih, traj­no do­se­li­ti u Be­o­grad sa si­no­vi­ma Pe­trom, Vi­ta­li­jem i Mi­ha­i­lom. An­drej će ubr­zo na­ći po­sao u Teh­nič­koj di­rek­ci­ji Op­šti­ne gra­da Be­o­gra­da, gde će ra­di­ti sve do pen­zi­o­ni­sa­nja 1950. go­di­ne. A nje­go­va su­pru­ga će, sve do iz­bi­ja­nja Dru­gog svet­skog ra­ta, pro­jek­to­va­ti mno­ga zna­me­ni­ta zda­nja po on­da­šnjoj ju­go­slo­ven­skoj kra­lje­vi­ni.

Me­đu nje­nim naj­po­zna­ti­jim de­li­ma su zgra­de Uči­telj­skog i Ve­te­ri­nar­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du, Ban­ski dvor u Ba­nja­lu­ci, kao i Kur-sa­lon i Blat­no ku­pa­ti­lo – naj­po­zna­ti­je zna­me­ni­to­sti Ba­nje Ko­vi­lja­če. Pro­jek­to­va­la je, iz­me­đu osta­log, i bol­ni­cu u De­spo­tov­cu, gim­na­zi­ju u Sme­de­re­vu i ne­ko­li­ko osnov­nih ško­la ši­rom Sr­bi­je. Za za­slu­ge će bi­ti od­li­ko­va­na or­de­ni­ma Sve­tog Sa­ve pe­tog re­da (1928) i Ju­go­slo­ven­ske kru­ne pe­tog re­da (1938).

U to­ku Dru­gog svet­skog ra­ta ni­je bi­la pre­te­ra­no ak­tiv­na. Do­de­lji­va­ni su joj spo­red­ni, ma­nji za­da­ci u Mi­ni­star­stvu gra­đe­vi­na, gde se po­no­vo za­po­šlja­va po­sle ra­ta a već 1945. se pen­zi­o­ni­še. Umr­la je u Be­o­gra­du 1966. go­di­ne.

Pret­hod­nih go­di­na bi­lo je vi­še po­vo­da da se pri­se­ti­mo Jo­van­ke Bon­čić. Ali, 2013. kad se na­vr­šio či­tav vek ot­ka­ko je ste­kla di­plo­mu u Darm­šta­tu, to ni­smo uči­ni­li, baš kao ni pro­šle go­di­ne, na po­la ve­ka od nje­ne smr­ti. Pri­li­ka da joj se do­stoj­no odu­ži­mo ma­kar po­di­za­njem bi­ste bi­će oči­gled­no pro­pu­šte­na i u 2017. kad se na­vr­ša­va 130 go­di­na od nje­nog ro­đe­nja.