Četvrtak, 20.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Umetnost je vrsta samolečenja

Svi koji se bavimo ovim poslom mučimo istu brigu: ko smo, šta smo i da li to što radimo ima ikakvog smisla, rekao je Dušan Kovačević mladim kolegama na Mećavniku
Ковачевић: У „По­ли­ти­ци” сам про­чи­тао бе­ле­шку која ме је ин­спи­рисала да напишем ко­мад „Ко то та­мо пе­ва” (Фо­то М. Рисовић)

Od našeg specijalnog izveštača
Mećavnik, Mokra Gora - Povod za pisanje drama u mom slučaju su opsesivne teme. Ono što valja u umetnosti preživeće. Morate da uložite ozbiljan rad jer se kuća ne zida od kartona, da budete odlučni, jaki, a ljubav se podrazumeva, poručio je dramski pisac Dušan Kovačević svojim mladim kolegama, studentima umetničkih akademija  na radionici održanoj u sali „Stenli Kjubrik“ u okviru Jesenjeg pozorišnog festivala u Drvengradu.

Na dramaturškoj radionici Kovačević je pričao o svojim opsesijama, strahovima, umetnicima kao najvećim mazohistima, umetnosti kao vrsti samolečenja, Andriću, Čehovu... O tome kako je na drugoj godini fakulteta zbog „materijalno-psihološkog problema“ želeo da napusti studije, a onda je Ljubomir Muci Draškić za samo godinu dana postavio na scenu dva njegova komada „Maratonce“ i „Radovana Trećeg“, što mu je dalo osećaj da je najbogatiji čovek u Beogradu.

Tokom proteklih 50 godina Dušan Kovačević napisao je 20 drama, počev od komada „Maratonci trče počasni krug“, preko „Sabirnog centra“ do „Hipnoze jedne ljubavi“ u kojima se sam sa sobom suočio sa svim dilemama koje su ga mučile i odvodile u depresiju, odnosno sa osećanjem da je „uradio više nego što je očekivao i manje nego što je mogao“.

- U detinjstvu sam bio ophrvan silnim bolestima, dva-tri puta sam bio u bezizlaznoj situaciji. Imao sam jak strah od smrti, proveo mladost u tom strahu da bi to bio i razlog i povod za moj prvi komad „Maratonci“ koji je bio moja samoodbrana. Naišli su drugi strahovi, pa strah od života. Po zdravlje je najopasniji život. Svi koji se bavimo ovim poslom mučimo istu brigu, a to su pitanja: ko smo, šta smo i da li to što radimo ima ikakvog smisla. Imao sam sreću da mi predaju Jovan Hristić, Slobodan Selenić i drugi značajni ljudi. I sam sam pokušavao da ispričam neke priče, i budući da su to bili filmski scenariji i časovi dramaturgije, uvek sam pokušavao da ispričam osnovnu stvar, da sebi prekratim muke - rekao je Kovačević uz savet studentima da, ako je to moguće, pre nego što počnu da pišu dramu, najpre to smeste u jednu rečenicu. Ako je to nemoguće, onda makar na jednoj stranici, da je sažmu i da imaju kompletnu priču.

U „Politici“ sam pročitao kao zanimljivu belešku da je na ulazu u Beograd pogođen autobus jednom od bombi 6. aprila i to je bila inspiracija za komad „Ko to tamo peva“

-Jednog dana krene autobus iz provincije u Beograd i putnici koji su želeli da vide prestonicu budu ubijeni na ulazu u grad. Nisu imali sreće. To je sadržaj komada „Ko to tamo peva“. Sada  se vraćamo na to: odakle vam ideja, gde crpite inspiraciju. Tu priču sam pročitao krajem 70-tih godina prošlog veka u „Politici“ kao zanimljivu belešku da je na ulazu u Beograd, na Autokomandi, pogođen autobus jednom od bombi 6. aprila. Toga dana u „Politici“ su izlazile cele strane posvećene bombardovanju, pa me je taj mali zapis, koji je neko primetio, a neko ne, zaledio pitanjem: da li je moguće da su neki nesrećnici krenuli da vide prestoni grad baš u noći bombardovanja, kada ljudi beže i napuštaju Beograd.  Kada đavo reši da pogineš nema šanse da to neko spreči - rekao je raspoloženi Kovačević i dodao:

- Ima još jedna važna stvar, makar u mom slučaju:  volim da se igram u poslu, ne  mogu da pišem o nečemu što me ne inspiriše da eksperimentišem, da se igram sa prostorom, vremenom, likovima, mogućim, nemogućim... Moram da imam zabavu, igračku, da mi bude lepo dok pišem. Ne piše mi se svašta, dosadno mi je ako je to što pišem dosadno. A onda mi se često desi da podignem lestvicu koju ne mogu da preskočim, pa sve bacim. Što bih se mučio.

Na pitanje studenata da li je imao tokom karijere kreativnih kriza kada nije mogao da piše, Kovačević je odgovorio pitanjem: „Pitate me da li sam naišao na neki trenutak sreće?“.

- Bilo je i toga, tri četiri puta. Često pričam nešto što je metaforično, čovek koji se bavi jednom profesijom doživljava fizički bol. Mislim da  ljudi koji se bave umetnošću prvo dožive deformaciju, pa se onda taj šok ispravlja tokom rada.  Za razliku od krojača ili čoveka koji je radio neki posao pa mu vremenom dolazi do krivljenja kičme, ovde se tokom detinjstva, mladosti nešto iskrivi i onda vi to pokušavate da popravite tokom svog rada. To su te opsesivne teme o kojima sam pričao. Svako ima svoj problem i vizuru šta ga muči i šta to hoće sam sa sobom da razreši. Dva-tri puta sam pokušavao da razgovaram sa nekim psihijatrima i ustanovio sam da je teže njima nego meni. Imao sam isto tako prilike i sreće da sam kao mlad čovek sreo jako pametne ljude, sa njima sam delio probleme, pitanja - naglasio je Kovačević uz konstataciju da prijatelji uvek rano odu, a da neprijatelji žive dugo.

Imao sam odgovor, dodao je dramski pisac, na sve te dileme, ali  i problem kada su otišli, da na neka pitanja ne mogu sam sebi da odgovorim. Onda sam uspostavio sa njima paranormalnu vezu i  nastavio razgovor, tako da je prijateljstvo zaista večito.

-Umetnost je vrsta samolečenja. U životu sam, kao uostalom i svi mi prolazio kroz različite etape, ali postoji nekoliko pisaca koji su mi večita inspiracija. Na mom radnom stolu, postoji nekoliko knjiga koje uzmem i pročitam kada mi zafali nešto pametno: jedna je „Znakovi pored puta“ Ive Andrića, kratki pasaži o životu, prolaznost, umetnosti. Vrlo često čitam Čehovljeve priče, ne drame. Čehov je najbolji pisac priča i dijaloga na svetu. Kada mi nešto nije jasno pokušavam sa njima da uspostavim vezu kao da su mi prijatelji. Svako od nas ima svoj afinitet, svoj svet i ljude, svoje savetnike i dobre duhove koji su sakriveni negde i koji će nam u pravom trenutku reći ono što pitate. Umetnost je nešto što nije definisano, umetnost je nedefinisan pojam u smislu da je to način življenja. Nikada nisam pomislio da ću se baviti pozorištem, da ću pisati komade i da će to biti moja sudbina i moj život. Nikada u mladosti nisam pomislio da ću biti pisac. U mom kraju je bio čovek koga su optuživali da je pisac i on se branio od toga. Otišao sam u biblioteku i na zidu video slike pisaca. Svi su bili mrtvi. Pisac ne može da bude živ, pisac je ozbiljan čovek koji je mrtav, koji iza sebe ima neuništivo delo. Živ pisac je prolazan. To je kao grip, možete se izlečiti. Kada vas stave na zid, onda ste mrtvi - kaže Kovačević.

„Skoro pa drama“ najbolja predstava u Drvengradu

Mećavnik, Mokra Gora - Predstava „Skoro pa drama“ rađena po delu Itana Koena u režiji Maksima Miloševića osvojila je nagradu „Zlatni list“ za najbolju predstavu na drugom po redu Jesenjem pozorišnom festivalu u Drvengradu.

„Zlatni list“ za najboljeg glumca pripao je Dušanu Mamuli za ulogu u predstavi  „Šest lica traže pisca“ Akademije umetnosti iz Novog Sada, odnosno Gordani Đokić za najbolju glumicu, za tumačenje Maše u Čehovljevom „Galebu“ Akademije umetnosti iz Beograda.

Žiri koji je radio u sastavu: glumica Vjera Mujović, dramska autorka Sara Radojković i reditelj Ivan Vuković nagrade je doneo većinom glasova.

Komentari4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

dokle
Dokle će samo glumci biti umetnici? Postoje tu i slikari, vajari, klasični muzičari(koji su uvek zapostavljeni), dosta više sa istim ljudima.
Stevo
Zasto, dobri covece? Zasto na ovakav tekst takav komentar? Glumci se, cak i ne pominju u predavanju Dusana Kovacevica. Govorio je o pisanju, lepo, iskreno , inspirativno. Zar je to tesko videti?
Sasa Trajkovic
Primer muzeja savrenih umetnosti koji posetioci opsedaju danima pokazuje koliko je kultura potrebna u Srbiji i paradoks zašto su muzeji decenijama zatvoreni, bioskopi pretvoreni u picerije a umetnost prevela uz kapitalističku doktrinu zamoodrživosti i profita što je kao rezultat dovelo je do komercijalizacije umetničke scene povećanje kvantiteta TEZGAROŠKIH predstava i pada kvaliteta današnjeg teatra. Umetnost je decenijama bila poslednja oaza kulture, morala i etike u moru primitivizma, šunda i kiča kojim nas bombarduju sa svih medija. Netreba zanemariti i vaspitnu ulogu umetnosti i kulture u obrazovnom sistemu koja se takođe dali slučajno ili namerno gura u drugi plan. Kultura i umetnost su ono autenično i prepoznatljivo u Srbiji što stvara identitet ETOS jednog naroda , ona se NE uvozi i ne reciklira.
Dejan Sakovic
I pored neretke cenzure nasih komentara,i pored hiper produkcije botova,Politika ima ovu rubliku,ili svetlo na kaju tunela i treba joj odati postovanje i zahvalnsot. Procice vec potamnela lica politicara i ostalih orocenih faca,a neki ljudi i njihova dela ostaju.A eto Politika,neretko uperi svoje reflektore na njih i onda se oni vide u mraku....

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.