Ponedeljak, 24.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
BEOGRADSKE PRIČE

Zahvalnost ruskom caru i američkom predsedniku

Srbija se nije na pravi način odužila Nikolaju Drugom Romanovu i Vudrou Vilsonu
(Фото Петар Мирковић)

Svakog novembra sa ponosom se sećamo herojske uloge Srbije u Prvom svetskom ratu. Do pre nekoliko godina nije bilo tako jer se 11. novembar, Dan primirja u Srbiji, kao državni praznik slavi tek od 2012. godine. Srbija je mesto među pobednicima Velikog rata zaslužila teškim žrtvama čije demografske posledice osećamo i danas. U ratnom vihoru izgubili smo oko 26 odsto stanovništva. Polovina su bili radno sposobni muškarci. Od 707.000 mobilisanih vojnika kući se vratilo oko 160.000. Od tifusa koji je harao obolelo je oko milion stanovnika od kojih je najveći broj umro, a nad stanovništvom okupator je vršio masovne zločine.

Beograd slavi i 1. novembar, kada je Prva armija srpske vojske pod komandom vojvode Petra Bojovića oslobodila naš grad.

Srpska vojska je 45 dana posle proboja Solunskog fronta, koji se dogodio u noći između 14. i 15. septembra, marširajući danju i noću gotovo 600 kilometara, oslobodila tadašnju Srbiju. Na našu sramotu danas nas svega nekoliko spomenika podseća na to herojstvo. To su Kosturnica na Novom groblju, Spomenik trećepozivcima na Vračaru, Kosturnica branilaca na Beogradskoj tvrđavi i obeležje posvećeno vojvodi Petru Bojoviću kod Kalenić pijace. Pobeda u Velikom ratu donela je Srbiji veliki ugled u slobodnom i demokratskom svetu. Američki predsednik Vudro Vilson, na četvrtu godišnjicu austrougarske objave rata Srbiji, 28. jul 1918. proglasio je za Srpski dan i naložio da se na svim javnim institucijama u Americi, uključujući i Belu kuću, zavijori srpska zastava. Poruka podrške predsednika Vilsona Srbiji objavljena je u većini dnevnih novina i pročitana je u crkvama širom SAD. Sjedinjene Države su u Veliki rat ušle 1917. godine, ali je američka javnost od početka rata bila upoznata sa patnjama srpskog naroda.

Američki Crveni krst organizovao je brojne akcije za prikupljanje pomoći Srbiji, a naši iseljenici prikupljali su pomoć za srpsku vojsku i građane. Tome je najviše doprineo Mihajlo Pupin, blizak prijatelj američkog predsednika Vilsona. Pupin je bio najbolji srpski ambasador u tim teškim godinama i neko ko je predsednika Vilsona i američku javnost upoznavao sa patnjama srpskog naroda, zločinima koji su vršeni nad civilima i herojstvom srpske vojske.

Proglas predsednika Vilsona primer je iskrenog srpsko-američkog prijateljstva i podrške. U njemu se, između ostalog, kaže:

„U nedelju 28. jula navršava se četvrta godišnjica od dana kada je odvažni srpski narod, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata Austrougarske bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja rešenog da ga uništi. Plemeniti je taj narod odgovorio. Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta veće po broju stanovnika i vojnoj moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. Iako je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio slomljen. Mada nadjačani nadmoćnijim silama, njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena. Brutalna sila nije uticala na njihovu snažnu odluku da žrtvuju sve za slobodu i nezavisnost. Primereno je da narod Sjedinjenih Američkih Država, privržen očiglednoj istini da je pravo naroda svih država, malih i velikih, da žive sopstvenim životom i da biraju svoje vlade, prisećajući se da su načela za koje se Srbija viteški borila i propatila ista ona načela za koja se zalažu Sjedinjene Države, povodom ove godišnjice izrazi na adekvatan način saosećanje sa ovim potlačenim narodom koji se tako herojski odupirao težnjama germanske nacije da dominira svetom.”

Beograd se 2014. godine odužio ruskom caru Nikolaju Drugom Romanovu podizanjem spomenika na mestu gde se u 19. veku nalazilo rusko poslanstvo u Srbiji. Dugujemo večnu zahvalnost caru Nikolaju koji je zbog Srbije ušao u Prvi svetski rat u kome je izgubio i krunu i glavu. Zahvalni smo mu jer je 1915. godine spasao izmučenu srpsku vojsku, koja je čekala na obalama Albanije, tako što je Francuskoj i Velikoj Britaniji zapretio izlaskom iz rata ukoliko ne pošalju brodove. Na našeg drugog prijatelja, američkog predsednika Vilsona smo, na našu sramotu, zaboravili. Upravo zato, predsednik Vučić je predložio da sledeće godine jedan od beogradskih bulevara, na stogodišnjicu završetka Velikog rata, dobije ime po predsedniku Vilsonu, kao i obeležje. Predlog predsednika Vučića znači da Srbija više ne zaboravlja prijatelje, da neguje kulturu sećanja i da se ponosi istorijom. Odavanje počasti caru Nikolaju i predsedniku Vilsonu pokazuje da Srbija konačno uči lekcije iz prošlosti i da ne ponavlja greške kojih je posebno bilo poslednjih decenija. Zato je naša spoljna politika koju danas vodi predsednik Vučić pre svega u interesu Srbije. Politika koja nas ne svađa sa svetom, politika koja nas vodi u evropske integracije, politika saradnje sa svima i poštovanje istorijskih veza. Zato je Srbija konačno našla svoje poštovano mesto u međunarodnoj zajednici i može da zaštiti svoje interese kako bismo uvek bili na progresivnoj strani čovečanstva, kako bismo izbegli razaranja i žrtve i zaštitili svoje nacionalne interese.

Komentari6
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Pedja
U Beogradu postoji Esad-pašina ulica, na Voždovcu.
dr Slobodan Devic
Sto se tice francuske pomoci tokom prvog svetskog rata, vazno je da se ne zaboravi da su nama od sredine rata a i posle rata pomagali iskljucivo francuski oficiri. Tokom rata Admiral Geprat (koji zamalo nije zavrsio na prekom sudu jer je poslao "francuske ladje" na ostrvo Lido da evakuise iznemoglu stpsku vojsku bez odobrenja "vrhovne komande") a tek posle rata i marsal Depre (koji s pocetka i nije bio bas blagonaklon prema Srbima). Depre je postao "pro-srpski" orijentisan tek posto je video srpsku pesadiju koja je bila brza od francuske konjice tokom proboja Solunskog fronta. Medjutim, i admiral i marsal imaju ulice u Beogradu, koje su sa pravom i zasluzili. Medjutim, mi smo se Srbi jako ogresili o jednu osobu koja je doslovce spasila i srpsku vojsku i srpsku drzavu u izgnanstvu. To je Albanac Esad-pasa Toptani, koji je odbio zahtev austrijskog cara da srusi Vezirov most, sto bi jamacno bio kraj srpske vojske i drzave. Taj covek zasluzuje barem ulicu, a po mom misljenju i spomenik ...
Ilic Momcilo
Mislio sam,ocigledno pogresno,da visoko obrazovani ljudi poput Vesica,znaju da se Srbija u I svetskom ratu nije borila za sebe vec za,prvo "bracu" Francuze i neku drugu "bracu" koji su nas poslali u samoubilacko ratovanje.Ima jedna, stvarno sitnica,a to je da su nam Francuzi poslali artiljerijsku i jos neku municiju neodgovarajuceg kalibra koja je u Srpskim fabrikama morala da se doradjuje.Izgleda da su neki "brisali" sa casova,kad se o tome ucilo.A gde su tek krupne stvari kad za ovakve "sitnice" ne znaju cak ni veliko Srbi.!? Cak i ako sam "slagao",a nisam,samo mi je deda pricao koji je prosao sve u tom ratu,od Albanije,Vrancuske,Soluna i svih konacnih borbi,"Politika" bi trebalo da objavi i ove istine.
Нада
Србија се није одужила ни војводи Петру Бојовићу. Подићи му споменик у парку код пијаце не може да исправи трагедију коју су му нанели ''ослободиоци'' Београда из другог рата.
Коста
Војска Србије треба да врати чин војовде. И то је део српске баштине. А и почасне униформе треба да буду нова врста старијих српских униформи које би у неку руку представљале конитнуитет, а не моду.
Петар М
Старе српске униформе су мода немачких генерала са краја 19. века. Историјски музеј има те податке.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.