Svi smo mi u raju

Isključivo u Islamskoj državi i ostalim despotijama, gde se sasvim u skladu sa propisima nesrećnicima odrubljuju glave ili ih šalju u bezizlazne kazamate, trebalo bi da mogu postojati zakoni za koje građani među sobom, dok ih ne slušaju doušnici, radije prećutkuju da ih poštuju i hvale se kad ih prekrše. Za zakone koje je sramno slediti obično se smatra da su nelegitimni, dok teritorije gde oni važe jedva da iko spolja priznaje kao istinske države a ne paralegalne tvorevine u kojima pravila nameću tirani.

Međutim, i protagonisti „Rajskih dokumenata”, najugledniji ljudi svojih „istinskih” država i celog sveta, više bi voleli da mogu reći kako su pogazili neke zakone: one što su im dozvolili da kapital oplode na ofšor odredištima, izbegavajući poreze u matici. Na taj su način svoju državu, uz njen pravni blagoslov, sprečili da deo bogatstva nastalog pod uslovima koje je ona omogućila naposletku preusmeri na socijalnu zaštitu i javne službe poput zdravstvenih i obrazovnih, koje siromašni i srednja klasa sebi ne bi mogli da priušte.

RASKRILjENE VRATNICE RAJA: Apsurd nije to što postoje ofšor entiteti sa stopama poreza koje većina ljudi doživljava kao nepristojno niske nego to što legalan prolaz kapitala ka njima omogućavaju države sa pristojnim porezima. Jer, one u zakonima svesno ostavljaju dovoljno rupa da bi bogataši sa svim svojim kamilama natovarenim dragocenostima, protivno Isusovim pretpostavkama, mogli da se kroz te iglene ušice provuku u raj, makar onaj poreski. Ostali građani niti imaju svote kakve bi se na tim mestima udostojili da prime, niti su im na raspolaganju finansijski savetnici i advokati koji bi im pomogli da ih tamo prebace.

U tom aspektu, za obične smrtnike se njihove države, dične članice UN, približavaju onim paradržavama sa zakonima koje je zazorno poštovati, osmišljenim tako da su na usluzi samo moćnima. Propisi su, štaviše, takvi da najimućniji ne moraju nužno tražiti poreske rajeve pošto im njihove države odobravaju fiskalne olakšice i na novac koji nisu preneli van granica. Svi smo mi u raju, samo što su i tu neki jednakiji od ostalih.

OTCEPLjENjEM PROTIV POREZA: Kao ni posle ranijih sličnih otkrića, objavljivanje „Rajskih dokumenata” neće zbrisati takve povlastice. Nisu ih dotakle ni mnogo veće krize: cepanje EU i Španije, to jest bregzit i pokušaj osamostaljenja Katalonije, kao i razdor između dužničkog juga Evrope i njenog ostatka, američki relativni izolacionizam na kojem se uzdigao Donald Tramp, pa i migrantska kriza. Iza tih potresa umnogome stoji, kao i kod poreza, pitanje preraspodele sredstava između bogatih i ostalih. Ove druge pritiska osećaj da ih sve veći jaz deli od privilegovane kaste, dok prvi strahuju da se razmak zapravo smanjuje, da ih potkradaju i da će „rulja” uskoro nagrnuti i pravo na njihove kuće.

I Britanci i Katalonci su tražili „slobodu” tvrdeći da se previše njihovog novca preliva ka siromašnijim delovima širih zajednica u kojima obitavaju. Nemačka, na prvom mestu, odbila je da plaća dugove „rasipnih južnjaka” koji nisu čak ni njeni državljani da bi im tek tako poklanjala pare. Oni joj prigovaraju da je imala najviše koristi od zajedničkog tržišta da bi sad, odjednom se setivši da im nisu zajedničke i kase, odbila da deo profita upotrebi da ih spase od propasti. Amerikanci se plaše da im imetak i moć nestaju u rukama do juče ubogih zemalja poput Meksika i Kine na kojima su navikli da zarađuju.

Svi dižu zidove pred ekonomskim migrantima, koji veruju da su predugo bili uključeni u najsnažnije privrede sveta samo kao njihov poligon za eksploataciju, nezvanični polufeudalni posed, pa sad dolaze u svoje istinske matice na Zapadu da nađu mir i prosperitet za koje su kod kuće bili zakinuti. Ironijom geografije, zaustavljaju ih u onim južnjačkim državama koje takođe nisu dočekale pomoć severa.

ANĐEO POBEDE: Druga velika ironija je to što političari koji pozivaju na otcepljenje od siromaha otvoreno nastavljaju da prazne džepove onima što su za njih glasali. Da ne idemo dalje od dve poslednje novosti: usred skandala oko „Rajskih dokumenata”, na izborima u siromašnoj Siciliji pobeđuje Silvio Berluskoni, prethodno izbačen iz politike zbog utaje poreza, dok Tramp nastavlja da priprema poresku reformu o koju će se okoristiti on i ostali bogataši. To i jeste prirodna politika za desničare, ali ni levičari nisu uvek bolji. I Grčka je progutala razne neprijatne mere štednje i povećanja državnih prihoda, da bi se zagrcnula kad je red došao na dizanje stope poreza za brodovlasnike.

Grčka kriza tek je načela aktuelne rasprave u EU oko redistribucije bogatstva i poreza. I danas, strah bogatijih članica od preuzimanja dela dugova siromašnijih država unije među razlozima je za otpor uvođenju zajedničkog budžeta evrozone i jačanju spasilačkog fonda za članice ugroženih finansija. Irska odbija da poveća svoj niski korporativni porez kojim odvlači investitore od ostatka EU, sa ujednačenijim stopama tog nameta. Britanci su upozoreni da posle bregzita ne pomišljaju na to da porezom nalik irskom postanu nelojalna konkurencija uniji.

Borba će biti teška. Šteta što kažu da na kraju uvek pobeđuju oni koji dolaze iz raja.