Od Crvenog trga do Katalonije

Putin nije došao na Lenjinov mauzolej da bi pokazao da je njegov posao, kome je godinama učen kao pripadnik KGB-a, da sprečava revolucije i pobune, a ne da ih slavi u vremenima kada demonstranti povremeno izlaze na ulice protestujući protiv njegov autoritarizma.

Putin je pragmata koji je prihvatio mnoga politička načela sa Zapada – sem demokratije. Ruski političari su bespomoćno posmatrali kako im trijumfalistički Zapad preotima sfere uticaja posle raspada SSSR-a. Sada im vraćaju milo za drago.

Spreman je da oružanu silu pošalje na Gruziju, Ukrajinu ili Siriju po istom receptu po kome Amerika svoje nacionalne interese brani po svakom kutku planete. Moskva nastavlja da optužuje Zapad da se meša u poslove drugih zemalja, dok u praksi koristi istu metodologiju.

Danas Ruse sumnjiče da se pokušajima digitalne destabilizacije mešaju u američke, francuske i nemačke izbore ili u bregzit. Tajni kontakti sa ljudima iz krugova Trampove kampanje toliko su trapavi da sve navodi na zaključak da je Putin želeo da budu otkriveni. On iz takve afere izlazi moćan, njegovi rivali su ranjivi.

Cilj je uvek isti, sredstva su osavremenjena: potkopavanje poverenja javnosti u demokratske procese i u kredibilnost zapadnog sistema. Kremaljski gurui propagande oslanjaju se na meku moć, umesto rigidne nefleksibilnosti ranijih vremena.

Moskva po inostranstvu formira nevladine organizacije kakve u Rusiji zabranjuje. Medijski uticaj širi se profesionalnije nego što to radi Si-En-En. Lideri u Kremlju više ne žele da kaskaju za vremenom kao što su to činili njihovi tromi, ideološki zakovani prethodnici.

Istovremeno, politika dvostrukih standarda nečujno je ugrađena u temelje ruske spoljne politike. Zapad se nekada uljuljkivao da je monopolistički vlasnik ovakve makijavelistički cinične „doktrine”. Ne više.

Moskva se ne usteže da kontradiktornim argumentima brani i ostvaruje sopstvene interese. Primera je sijaset. Neki deluju iznenađujuće, ali samo onima koji ne žele da ih vide ili tamo gde se uskraćuju informacije o ovakvoj politici Kremlja.

Stvara se poligon preko koga Putin ulazi u arene koje nisu tradicionalno rusofilske. Sajber-trolovi iz Moskve lobiraju u korist novog referenduma o nezavisnosti Škotske kako bi Britaniju uvukli u haos. Sada je, tvrdi se u Madridu, na red došla Španija. „Pais” objavljuje tekst pod naslovom „Putin ohrabruje nezavisnost preko izaslanika u Kataloniji”. Rusija je, piše list pozivajući se na obaveštajne izvore, krajem oktobra za Barselonu u zvaničnu posetu poslala političara iz Južne Osetije.

Dimitri Medojev je de fakto ministar inostranih poslova mahom nepriznate republike stvorene unilateralnim proglašenjem nezavisnosti od Gruzije 1991. „Pre 26 godina narod Južne Osetije odlučio se na iste odlučne političke korake na putu stvaranja sopstvene države”, izjavio je Putinu blizak zvaničnik. Potom je uspostavljao kontakte sa separatistima i otvorio ured za „promovisanje bilateralnih odnosa”.

Nizak rejting gosta ne umanjuje značaj poruke. Indikativno, Medojev je pre Španije prokrstario italijanskim provincijama Veneto i Lombardija baš u vreme kada su se tamo održavali referendumi za dobijanje veće autonomije od Rima.

Sve bi to bila legitimna borba za nova politička uporišta, da Moskva zvanično ne izjavljuje da podržava suverenitet i teritorijalni integritet Španije. Politika se vodi od slučaja do slučaja, po principu dvostrukih standarda.

Nešto pre Katalonije, ruska diplomatija je istovremeno igrala na dve karte u sporu iračkih centralnih vlasti i Kurda koji su referendumom tražili nezavisnost. Moskva se pridružila svetskim kritikama kurdskih separatističkih aspiracija, da bi u isto vreme investirala četiri milijarde dolara u kurdska naftna polja.

Dvostruki standardi Rusije možda se najbolje vide na Zapadnom Balkanu. Rusija je podržala secesioniste u Gruziji, protiv je nezavisnog Kosova dok Republiku Srpsku podstiče na otcepljenje.

Kada su izbile demonstracije u Podgorici, dok su građani protestovali protiv namere vlade da Crnu Goru uvede u NATO, Moskva je podržavala „ulicu”. Nešto kasnije, kada je makedonska „ulica” bučno tražila pad Vlade Nikole Gruevskog, Moskva je stala uz svog favorita. „Ulica” više nije bila dobra.

Moskva je dobro naplatila svoju „principijelnu” podršku Srbiji u krizi oko Kosova. Putin krivi EU jer su dozvolili Kosovu da se otcepi da bi onda aneksijom Krima nasilno prekršio suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine.

Srbija reaguje na intervju ambasadora Ukrajine, ali ne i na provokativne ocene ambasadora Rusije koji Beograd koristi za obračun sa Zapadom, ismeva američkog diplomatu, a za ukrajinskog kolegu kaže da je deo „ustaške vlasti”.

Udaljiti Srbiju od Zapada, to je cilj. Iskoristiti to što Srbija formalno brani Ukrajinu, ali se usteže da kritikuje Rusiju koja se na Krimu ponaša istovetno kao i Amerikanci na Kosovu. Kremlj vešto izvozi politiku duplih standarda uvlačeći Beograd u opasnu zamku iz koje ovdašnje diplomate ne znaju kako da se izvuku.