Utorak, 18.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Ob­ja­vljen za­bo­ra­vlje­ni ro­man Gro­zda­ne Olu­jić

Reč je o de­lu „Pre­ži­ve­ti do su­tra”, ko­ji je pet i po de­ce­ni­ja če­kao u rad­nom sto­lu knji­žev­ni­ce, i ko­ji go­vo­ri o de­ča­ku ko­me je rat ukrao de­tinj­stvo
Гро­зда­на Олу­јић (Фо­то СКЗ)

Iz­gle­da da ni­ka­da ni­je ka­sno, čak ni za knji­ge ko­je ne­gde sto­je za­tu­re­ne i za­bo­ra­vlje­ne. Ta­ko je bar u slu­ča­ju še­stog ro­ma­na do­bit­ni­ce NIN-ove na­gra­de Gro­zda­ne Olu­jić „Pre­ži­ve­ti do su­tra”, ko­ji je za­vr­šen i pre­ku­can če­kao tre­nu­tak da bu­de ob­ja­vljen, još od 1962. go­di­ne. Pro­na­šao ga je autor­kin sin prof. dr Alek­san­dar Le­šić, pro­fe­sor Me­di­cin­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du, a za štam­pu su ga za­jed­no sa njim pri­re­di­li Alek­san­dar Jo­va­no­vić i Zo­ra­na Opa­čić, ko­ja je za ovo iz­da­nje u „Ko­lu”, „Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge”, na­pi­sa­la i pred­go­vor.

Slič­no se pre ne­ko­li­ko go­di­na de­si­lo i sa pr­vom ver­zi­jom ču­ve­nog ro­ma­na Har­per Li „Ubi­ti pti­cu ru­ga­li­cu”, ko­ji je pod na­slo­vom „Idi po­sta­vi stra­ža­ra” (La­gu­na) pro­na­đen i ob­ja­vljen u sve­tu, i kod nas, po­sle vi­še de­ce­ni­ja od na­stan­ka, ali iz sa­svim dru­gih raz­lo­ga. Na­i­me, iz­da­vač je Har­per Li pred­lo­žio da rad­nju pr­ve ver­zi­je ro­ma­na vra­ti u 1936. go­di­nu, što je i glav­nu ju­na­ki­nju vra­ti­lo u vre­me de­tinj­stva. U dru­goj ver­zi­ji, (ko­ja je ob­ja­vlje­na pr­va), ra­sni pro­blem vi­đen je iz per­spek­ti­ve de­te­ta, kao što je i rat, u ro­ma­nu Gro­zda­ne Olu­jić – „na­še Har­per Li”, vi­đen iz ugla ri­đeg de­ča­ka od se­dam go­di­na, ko­ji umno­go­me pod­se­ća na nju sa­mu.

Ro­man „Pre­ži­ve­ti do su­tra”, na­slo­va ko­ji se sjaj­no ukla­pa u na­šu sva­ko­dne­vi­cu, kao da je ju­če na­pi­san, go­vo­ri, da­kle, o Dru­gom svet­skom ra­tu, o de­ča­ku či­je je de­tinj­stvo taj rat ukrao, ali na na­čin ko­ji NOB ne pri­ka­zu­je u du­hu sve­tlih ide­a­la. De­ča­kov brat Pe­tar, bli­zak sko­jev­ci­ma, u tre­nut­ku ka­da vi­di obe­še­nih pe­de­set me­šta­na bač­kog Ka­ra­no­va i to zbog jed­nog ubi­je­nog Nem­ca, ose­ća nji­ho­ve op­tu­žu­ju­će po­gle­de i iz smr­ti, te po­mi­šlja:

„Bu­da­le! Pa bi­lo je ob­ja­vlje­no da će za jed­nog ne­mač­kog voj­ni­ka bi­ti pla­će­no sa sto ta­la­ca, u naj­bo­ljem slu­ča­ju sa pe­de­set. Pe­tar ne­str­plji­vo od­mah­nu gla­vom slu­ša­ju­ći ob­ja­šnje­nja Cr­nog da je ubi­stvo Han­sa Mi­le­ra mo­ra­lo da se do­go­di. Za­i­sta ni­če­mu ne vo­di!(...) Ima­mo li pra­va da za jed­nog žr­tvu­je­mo sto­ti­nu? – Pe­tar za­drh­ta. – U ime ko­je po­be­de je to do­zvo­lje­no?”

Ovaj od­lo­mak iz ro­ma­na „Pre­ži­ve­ti do su­tra”, kao ni ro­man u ce­li­ni, ni­je do­če­kao da bu­de cen­zu­ri­san zbog jed­ne stva­ri ko­ja je za ni­jan­su go­ra od cen­zu­re. Gro­zda­na Olu­jić pod­le­gla je auto­cen­zu­ri po­sle ne­ga­tiv­nih kri­ti­ka nje­nog ro­ma­na „Iz­let u ne­bo”, ko­ji je na­pad­nut kao bru­tal­no ci­ni­čan i ko­ji na ne­do­pu­sti­vo ru­žan na­čin pri­ka­zu­je so­ci­ja­li­stič­ku stvar­nost. Sve to iz­re­če­no je po­sle uspe­ha i na­gra­de sa­ra­jev­ske „Na­rod­ne pro­svje­te”, kao i na­gra­de za­gre­bač­kog „Te­le­gra­fa” za još je­dan od ro­ma­na Gro­zda­ne Olu­jić „Gla­sam za lju­bav”. Sa jed­ne stra­ne, po re­či­ma Zo­ra­ne Opa­čić, ekra­ni­zo­va­nje po­me­nu­te knji­ge „Iz­let u ne­bo”, kao i ro­ma­na „Čud­na de­voj­ka”, pre­vo­đe­nje nje­ne pro­ze u sve­tu, uka­zi­va­lo je na le­pu knji­žev­nu ka­ri­je­ru Gro­zda­ne Olu­jić še­zde­se­tih go­di­na, a sa dru­ge, isti lju­di ko­ji su nje­ne pri­po­ve­sti hva­li­li, isto­vre­me­no su im upu­ći­va­li oštre oce­ne. Ta­ko je ro­man „Pre­ži­ve­ti do su­tra”, pi­san od 1959. do 1962. go­di­ne, na­sta­jao u vre­me ospo­ra­va­nja „Iz­le­ta u ne­bo”.

„Bu­du­ći da se u nje­mu sli­ka sve­ta iz­no­va ne pri­ka­zu­je iz ide­o­lo­škog dis­kur­sa, od­no­sno da se u nje­mu ne pro­mo­vi­še par­ti­zan­ski po­kret – bar ne u onoj me­ri ko­ja je po­želj­na, od­no­sno nu­žna u vre­me ka­da je ro­man pi­san – i da bi, shod­no to­me, ve­ro­vat­no bio po­gre­šno pro­tu­ma­čen, spi­sa­te­lji­ca je, obes­hra­bre­na, `otrežnjenjem` knji­žev­ne jav­no­sti, ko­je će se `obaviti do kraja`, od­lu­či­la da ga ne ob­ja­vi, pa sto­ga za­vr­še­ni ru­ko­pis ni­je ni­ko­me ni po­ka­zi­va­la”, pri­me­ti­la je Zo­ra­na Opa­čić u pred­go­vo­ru knji­zi, uz opa­sku da ro­man ni­je ni­šta iz­gu­bio od auten­tič­no­sti i mo­der­no­sti pri­po­ve­da­nja. Po­sle pred­sta­vlja­nja ovog iz­da­nja u Srp­skoj knji­žev­noj za­dru­zi, mo­gla su se ču­ti i za­pa­ža­nja da je ovo mo­žda i naj­bo­lja knji­ga Gro­zda­ne Olu­jić.

Njen ro­man „Pre­ži­ve­ti do su­tra” uspe­šno vo­di ne­ko­li­ko to­ko­va pri­po­ve­sti. Po­čev od por­tre­ta raz­li­či­tih ge­ne­ra­ci­ja po­ro­di­ce de­ča­ka Sa­še: de­de Lu­ke, so­lun­ca ko­ji gi­ne na po­čet­ku ra­ta za­to što go­lo­ruk ju­ri­ša na Nem­ce, oca Ste­va­na ko­ji gu­bi auto­ri­tet i po­zi­ci­ju gla­ve po­ro­di­ce, ali ipak gi­ne ča­sno, maj­ke – rat­ne he­ro­i­ne, sta­ri­jih de­ča­ko­vih bra­ta i se­stre ko­ji u stra­šnim okol­no­sti­ma sa­zre­va­ju kao lič­no­sti, pre­ko rat­nih ne­prav­di i uža­sa le­še­va ko­je iz Sla­vo­ni­je do­no­si vo­da, do mrač­ne i apo­ka­lip­tič­ne, ali i po­et­ske sli­ke de­hu­ma­ni­zo­va­nog sve­ta. „Na ru­žnoj, ubo­ga­lje­noj i is­ka­sa­plje­noj ze­mlji lu­dom le­po­tom buk­ta­li su sa­mo ru­me­ni cve­to­vi bre­skve, a hra­na po­sta­ja­la sve sku­plja od zla­ta, od ži­vo­ta, ča­sti. Šta je to čast? Hra­ne ni­je bi­lo”, pi­še Gro­zda­na Olu­jić. Po­sle sve­ga što je pre­ži­veo, de­čak na kra­ju ro­ma­na ka­že maj­ci da ne­ma je­da­na­est, već da se ose­ća kao da ima sto je­da­na­est go­di­na...

Mla­di par­ti­za­ni u ovoj nje­noj knji­zi, ko­ja je pet i po de­ce­ni­ja sta­ja­la u fi­o­ci rad­nog sto­la, pred za­vr­še­tak ra­ta u de­li­ri­ju­mu uz­vi­ku­ju: „Na ze­mlji raj nas če­ka! Igraj, igraj, ne­moj sta­ti”, kao u ne­koj an­ti­u­to­pi­ji, dok po­čet­na po­sve­ta za­pra­vo su­ža­va po­gled na in­di­vi­du­al­ni ose­ćaj lju­ba­vi, „ko­ja je je­di­na pri­li­ka za sre­ću u vre­me­nu u ko­jem je umet­nost ži­vlje­nja na­da­sve umet­nost da se pre­ži­vi”.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Zoran
Što se mene tiče, mogao je i da ostane zaboravljen.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.