Nema krivičnog postupka za ubistvo četnika 1945. na Jelici

Nakon što je pribavljena izjava Milisava Milutinovića od 24. novembra ove godine, u kojoj je on naveo koja su lica bili egzekutori, objašnjavajući da su davno preminula, to je doneta odluka o nepokretanju krivičnog postupka protiv tih lica, a zbog krivičnog dela teškog ubistva”, naveo je Dragan Kalaba, zamenik višeg tužioca u Čačku, koji je vodio postupak u ovom slučaju.

Međutim, Davidović ne prihvata takvo rešenje:

– Moj stav je da je ovo ratni zločin koji nikad ne zastareva – kazao je istoričar za „Politiku”.

Veštačenjem je, inače, utvrđeno da je jedan od četnika usmrćen hicem u glavu koji je načinio prostrelnu ranu, a drugi udarcem tupim mehaničkim oruđem u prednji deo glave. Međutim, iz iskaza svedoka Milutinovića proizlazi da su izvršioci preminuli još krajem prošlog veka.

U rešenju Okružnog suda u Čačku (2008) o rehabilitaciji Radoslava Radonjića Lukinca (1918–1945) navode se iskazi njegove sestre Emilije Radonjić Gostiljac i svedoka Milisava Milutinovića i Miluna Jovanovića iz Pridvorice. Radonjić je, opisali su, početkom rata bio u Ljubljani kao vojnik JV u redovnom kadru i izbegao je zarobljeništvo tako što je, preko Bosne, peške došao do Čačka.

„Čitavu 1941. proveo je kod kuće, da bi se početkom 1942. pridružio jedinicama Draže Mihailovića i do kraja rata bio pripadnik četnika u Jezdini na Jelici. Nikada nikoga nije tukao, zlostavljao, niti ubio. Po završetku rata, plašeći se odmazde novih vlasti, krio se sa dvojicom saboraca, a novembra 1945. pronašao ih je i opkolio Velimir Cvetić sa 30–40 naoružanih ljudi KNOJ-a. Radoslav se predao njima i oni su ga tada zverski mučili i ubili”, stoji u obrazloženju sudskog rešenja o vraćanju građanskih prava Radoslavu Radonjiću.

Jaroslav Milutinović (1915–1945), iz istog sela i istog groba, rehabilitovan je 2010. u Višem sudu u Čačku. Na osnovu iskaza njegovog sina Milisava i svedoka Emilije Gostiljac, Milomira Jovanovića i Dobrivoja Simovića, utvrđeno je da je pre Drugog svetskog rata služio u Kraljevoj gardi, a 1941. postao pripadnik četničkog pokreta i tokom rata obezbeđivao bolnicu u Jezdini. Za vreme rata nije učinio nikakav zločin niti bilo koje drugo krivično delo i bio je pošten čovek. U tom rešenju ističe se, dalje:

„Krajem 1944. uhapšen je od strane Ozne i sproveden u istražni zatvor u Čačku, ali se znalo da nije činio nikakva zlodela, pa je imao status slobodnjaka i dolazio kući. Pošto je u zatvoru na njega vršen pritisak da učestvuje u streljanju četnika na stadionu Borca u Čačku i to mu bilo postavljeno kao uslov za puštanje iz zatvora, on je, ne prihvatajući ponudu, februara 1945. pobegao iz kaznionice i krio se zajedno sa Radoslavom Radonjićem Lukincem u okolini svoje kuće, a s njima je bio i Dragoslav Vučićević. U jesen 1945. organizovana je potera, pa se zajedno sa Radonjićem predao pripadnicima Knoja, i bio stavljen u pritvor u jednu kuću partizanskog štaba. Zatim je poveden u pravcu planine Jelice, gde su bili surovo mučeni, upregnuti u kola, bodeni noževima i na kraju zaklani.”

U knjizi „Zatamnjena prošlost – istorija Ravnogorskog kraja – 3” čiji je jedan od autora Goran Davidović, na 207. stranici, u fusnoti sa pozivanjem na „Hroniku sela Jezdina u rukopisu” Nedeljka Ješića, navodi se:

„Jedne večeri početkom novembra 1945. četnici Mića Stefanović i Jaroslav Milutinović, kao i vojni dezerter Milojko Stefanović, sačekali su u zasedi pod Jelicom Vitomira Savkovića i pretukli ga. Nekoliko dana kasnije, 9. novembra, Velimir Cvetić je otkrio u kući Koste Jovanovića Ajdače u Pridvorici bunker u kome su se skrivali Dragoslav Vučićević Crnjak, Radoslav Radonjić Lukinac i Jaroslav Milutinović. U bunker je ubačena bomba, od koje je poginuo Dragoslav Vučićević, dok su se druga dvojica predala, ali oni su istog dana na Jelici streljani. Ubrzo posle likvidacije ove trojice četnika vlastima se predao i Milojko Stefanović, koji je osuđen na kraću vremensku kaznu. Patrole Knoja su u novembru takođe ubile Miću Stefanovića u poteri.”