Sve manje spavamo i sanjamo

Zbog br­zog na­či­na ži­vo­ta i broj­nih oba­ve­za ko­je ima­ju, lju­di sve ma­nje spa­va­ju a pri­tom ni­šta ne sa­nja­ju. Is­tra­ži­va­či su ot­kri­li da u pro­se­ku sva­ka tre­ća oso­ba ne spa­va do­volj­no i ne­ma ni­ka­kve sno­ve.

Ta epi­de­mi­ja ne­sa­nja­nja ni­je do­bra za psi­hič­ko i fi­zič­ko zdra­vlje lju­di, zbog če­ga po­sle od­re­đe­nog vre­me­na mo­ra­ju da po­tra­že po­moć struč­nja­ka. U to­ku da­na mo­zak se pre­tr­pa in­fo­r­ma­ci­ja­ma a to­kom pro­ce­sa spa­va­nja se „či­sti”. 

Ka­ko pre­no­si „Dej­li mejl”, REM fa­za spa­va­nja vi­še od svih osta­lih uti­če na raz­li­či­te aspek­te ljud­ske ana­to­mi­je, pa bi na du­ge sta­ze ne­sa­ni­ca mo­gla da iza­zo­ve i de­pre­si­ju. 

Le­ka­ri po­ja­šnja­va­ju da dok spa­va­mo „pro­la­zi­mo” kroz če­ti­ri fa­ze spa­va­nja, ko­je se po­na­vlja­ju ne­ko­li­ko pu­ta, ali sa­nja­mo uglav­nom to­kom če­tvr­te fa­ze, ko­ja se na­zi­va REM. Upr­kos broj­nim is­tra­ži­va­nji­ma, struč­nja­ci i da­lje ne zna­ju od­go­vor na pi­ta­nje za­što za­pra­vo sa­nja­mo.

No­va stu­di­ja je do­ka­za­la da se naj­vi­še od­ma­ra­mo ne­po­sred­no pre ne­go što na­stu­pi REM fa­za. 

Pre­ma re­či­ma pu­kov­ni­ka pro­fe­so­ra dr Ran­ka Ra­i­če­vi­ća, na­čel­ni­ka Kli­ni­ke za ne­u­ro­lo­gi­ju Voj­no­me­di­cin­ske aka­de­mi­je, ova­kva is­tra­ži­va­nja su uvek za­ni­mlji­va jer ovo po­lje me­di­ci­ne uvek nu­di ne­ka no­va sa­zna­nja ko­ja su zna­čaj­na ka­ko bi se po­mo­glo pa­ci­jen­ti­ma. 

– Pro­blem je što mno­gi lju­di sa­nja­ju ali se ka­da usta­nu to­ga ne se­ća­ju. Čak i ka­da ura­di­mo di­jag­no­stič­ke pre­gle­de i nad­gle­da­mo ih to­kom no­ći na spe­ci­fič­nim sni­ma­nji­ma do­bi­ja­mo slič­ne na­la­ze kod onih ko­ji ne mo­gu da sa­nja­ju i onih ko­ji to či­ne ali se ne se­ća­ju. Si­gu­ran sam da po­sto­ji ve­za iz­me­đu op­te­re­će­no­sti lju­di broj­nim oba­ve­za­ma i ne­sa­nja­nja – na­gla­ša­va dr Ra­i­če­vić.

Is­tra­ži­va­nja po­ka­zu­ju da ne­sa­ni­ca i ne­sa­nja­nje do­vo­de do po­ve­ća­nja ri­zi­ka od po­ja­ve upa­la, ose­tlji­vo­sti na bol, go­ja­zno­sti i pro­ble­ma sa pam­će­njem, ali i de­men­ci­je i Al­chaj­me­ro­ve bo­le­sti. Na­uč­ni­ci po­ve­za­nost ne­spa­va­nja, ne­sa­nja­nja i de­men­ci­je, tu­ma­če ti­me da se to­kom ne­do­stat­ka sna stva­ra spe­ci­fi­čan he­mij­ski pro­ces ko­ji ome­ta kog­ni­tiv­ne funk­ci­je i uni­šta­va od­re­đe­ne de­lo­ve mo­zga. Za­to se oni u is­tra­ži­va­nji­ma vo­de ključ­nom re­če­ni­com: Ako ne sa­nja­mo, ne mo­že­mo ni da pam­ti­mo.

– San tro­ši od­re­đe­nu ener­gi­ju i ve­o­ma je va­žan ali ne mi­slim da je baš mno­go štet­no to ako le­po spa­va­mo a ne sa­nja­mo. Lju­di ko­ji sa­nja­ju obič­no u sno­vi­ma pre­ži­vlja­va­ju ne­ki do­ga­đaj ko­ji im se do­go­dio tog da­na ili ne­što što ih op­te­re­ću­je, da­kle pre­ži­vlja­va­ju ne­što. De­ša­va se, kao u slu­ča­ju post­tra­u­mat­skog sin­dro­ma, da lju­di sa­nja­ju stal­no ne­što što su pre­ži­ve­li ne­ga­tiv­no na pri­mer u to­ku ra­ta – ka­že dr Ra­i­če­vić.

Po­se­ban pro­blem ima­ju oso­be ko­je za­spu bez pro­ble­ma ali se u to­ku no­ći pro­bu­de i ne mo­gu po­no­vo da uto­nu u san. Ta­da obič­no gle­da­ju te­le­vi­zor, igra­ju igri­ce na ra­ču­na­ru, je­du, či­ta­ju knji­gu… A on­da uju­tru, pot­pu­no umor­ni, kre­nu da se spre­ma­ju za po­sao i zbog umo­ra te­ško „iz­gu­ra­ju” dan.

– U tom slu­ča­ju po­sto­ji pro­blem iz­o­stan­ka od­re­đe­ne fa­ze spa­va­nja, naj­če­šće du­bo­kog sna ko­ji je naj­pro­duk­tiv­ni­ji za mo­zak. Po­sle­di­ce ta­kve po­ja­ve mo­gu da bu­du opa­sne. Oso­ba se naj­pre za­ma­ra, što je vo­di u de­pre­si­ju i psi­ho­so­mat­ske po­re­me­ća­je. Za­to je va­žno da se na vre­me re­a­gu­je. Ta­kvim lju­di­ma sa­ve­tu­je­mo da ni­ka­ko ne spa­va­ju po­pod­ne i da se ba­ve fi­zič­kim ak­tiv­no­sti­ma a uko­li­ko du­že vre­me tra­je po­re­me­ćaj da­je­mo im da po­pi­ju i od­re­đe­ne se­da­ti­ve. Naj­go­re je ako u ta­kvom sta­nju ne­spa­va­nja sva­ke no­ći mno­go je­du jer to do­dat­no uti­če na po­re­me­ćaj or­ga­na za va­re­nje – is­ti­če dr Ra­i­če­vić.

Ne­do­volj­no sna mo­že da iza­zo­ve hor­mon­ski dis­ba­lans, osla­bi imu­ni­tet i do­ve­de do to­ga da po­sta­ne­mo pod­lo­žni ra­znim vr­sta­ma in­fek­ci­ja. In­te­re­sant­no je da od 36 do 58 od­sto lju­di ko­ji ima­ju pro­ble­me sa spa­va­njem pa­te i od mi­gre­ne. Uko­li­ko ne­ko du­že vre­me pa­ti zbog po­re­me­ća­ja sna, mo­že da ima za­ma­glje­ni vid, ili da do­ži­vi to da mu se pred oči­ma po­ja­vlju­ju dvo­stru­ke sli­ke. U ovom slu­ča­ju tre­ba da bu­du za­bri­nu­ti i lju­di ko­ji su non-stop bo­le­sni od ra­znih pre­hla­da a ne zna­ju raz­log to­me. Le­ka­ri upo­zo­ra­va­ju da ne­do­volj­no sna i tu ima klju­čan uti­caj. 

Is­tra­ži­va­nja po­ka­zu­ju da lju­di u pro­se­ku spa­va­ju oko 6, 8 sa­ti i da ka­sno od­la­ze na po­či­nak. Ide­al­no bi bi­lo ka­da bi se na spa­va­nje išlo oko 22 sa­ta i usta­ja­lo oko se­dam ča­so­va.

Šta nam go­vo­re sno­vi

Sno­vi pred­sta­vlja­ju za­pra­vo kra­ljev­ski put u ne­sve­sno, što je de­fi­ni­sao Sig­mund Frojd, ob­ja­šnja­va psi­ho­log Alek­san­dra Jan­ko­vić. Za lju­de ko­ji ima­ju pro­ble­ma sa sno­vi­ma va­žnu ulo­gu ima­ju psi­ho­lo­zi i psi­ho­te­ra­pe­u­ti ko­ji im po­ma­žu da pro­nik­nu u pro­ble­me ko­ji ih mu­če, a re­flek­tu­ju se kroz sno­ve. Če­sto se kod lju­di u sno­vi­ma po­ja­vlju­ju fru­stra­ci­je i ne­sve­sne po­tre­be, a lju­di se ne­kad po­hva­le i ti­me da su ima­li pro­roč­ke sno­ve. 

– Ako je ne­ko ne­što sa­njao a to se ob­i­sti­ni­lo, ne zna­či da je on pro­rok i ne tre­ba se­be da glo­ri­fi­ku­je. Tu je reč o pro­do­ru ne­sve­snih sa­dr­ža­ja ko­ji ni­su pod sve­snom kon­tro­lom. U sno­vi­ma se ina­če po­ja­vlju­ju za­do­vo­lje­nja ne­kih na­ših že­lja. Na pri­mer, de­te že­le da do­bi­je bi­cikl i sa­nja da je upra­vo do­bi­lo taj po­klon. Kod od­ra­slih je si­tu­a­ci­ja ne­što dru­ga­či­ja jer ne zna­ju svi lju­di šta tač­no že­le. Če­sto oni ko­ji ima­ju strah od smr­ti sa­nja­ju pre­mi­nu­le oso­be – is­ti­če Jan­ko­vi­će­va.

De­ša­va se da lju­di ko­ji uvek že­le da se pred­sta­ve u naj­bo­ljem sve­tlu ne že­le da se su­o­če sa sop­stve­nom ra­nji­vo­šću na ja­vi pa za­to sa­nja­ju ne­što na šta su „sla­bi”. Ključ­no je da se oso­ba za­pi­ta za­što ne­što sa­nja. Re­ci­mo, ako sa­nja da ne mo­že da po­tr­či či­nje­ni­ca je da se ne­gde „za­ko­či­la” u ži­vo­tu. Pre­po­ru­ka ni­je da se na bap­ski na­čin, ka­že na­ša sa­go­vor­ni­ca, tu­ma­če sno­vi već da se po­tra­ži po­moć struč­nja­ka.

– Ako ne že­le da do­đu kod psi­ho­lo­ga, ne­ka se po­ve­re bli­skom pri­ja­te­lju. De­ša­va se ne­kad da u raz­go­vo­ru shva­te da ima­ju iste sno­ve. A oni ko­ji uop­šte ne sa­nja­ju su u dru­goj vr­sti pro­ble­ma. To se de­ša­va za­to što se lju­di sve vi­še za­pu­šta­ju, ma­lo se ba­ve so­bom i ima­ju za­ne­ma­re­nu men­tal­nu hi­gi­je­nu – za­klju­či­la je Jan­ko­vi­će­va.